Dnevnik o Čarnojeviću počinje rečenicom: „Jesen, i život bez smisla“, koja je snažno odjeknula u prošlom veku, ali njen eho ne jenjava – naprotiv – taj eho čujemo i danas, prepoznajemo ga i duboko osećamo, pa stičemo utisak da je glas Miloša Crnjanskog nadišao vreme i uzneo se čak do dalekih sumatraističkih horizonata.
Ta rečenica je poput znaka koji dirigent daje orkestru za početak izvođenja kompozicije i ona je samo nagoveštaj simfonije kakvu nismo čuli do 1921. godine, kada je objavljeno ovo remek-delo srpske književnosti. U Dnevniku o Čarnojeviću razaznajemo obrise stvarnosti, uočavamo boje i konture, zapažamo pokrete, osećamo mirise i naposletku stičemo utisak da je Miloš Crnjanski uspeo da oslika pulsiranje života i uveri nas u to da negde, daleko, na jednom ostrvu, to pulsiranje zaista ostavlja traga.
„Osmotren u perspektivi dela koja je sam Crnjanski ocenjivao kao proemijum modernog romana, poput Floberovog Novembra, kao i u perspektivi dela, poput Sanjina i Zapisa Maltea Lauridsa Brigea, koja su bliska njegovom vremenu pojavljivanja, Dnevnik o Čarnojeviću se pojavljuje u bitnim korespondencijama sa njihovim pripovednim i saznajnim svojstvima. I tada, svakako, roman Crnjanskog predstavlja originalan i izuzetan miljokaz na modernističkom putu evropskog romana.“
– Milo Lompar
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.