Devetsto petnaesta

„Nisam ni slutio da su ta deca (regruti) na smrt osuđena, da će tu decu maćijski baciti u planine albanske gde će umirati od gladi i od zime, gde će se daviti u blatu i gde će ih bolesti obarati kao olujina nedozreli vlat.

Nisam ni slutio da će od 40 000 srpske dece za mesec dana 36 000 naći grobove svoje u snežnim ambisima i smrdljivim barama i da će Srbija čitavu jednu generaciju svoje omladine prosto baciti zverovima za hranu, kao nepotrebno meso.

Nisam ni slutio, velim, kada su ta deca, bleda i umorna lica prolazila u nedoglednim redovima mimo mene, da oni idu na svoju Golgotu i da je hrišćanstvo prema Srpstvu tako siromašno žrtvama.

Dve hiljade godina mi slavimo i žalimo četrdeset mladenaca, mučenika, koliko je hrišćanstvo u borbi od nekoliko vekova podnelo na žrtvu, a mi za nekoliko dana bacimo na žrtvu četrdeset hiljada mladenaca – mučenika!“