Čarli Boun i skriveni kralj

Crveni kralj i njegov prijatelj su zajedno šetali šumom. Bila je zlatna jesen i lišće je padalo oko njih poput sjajnih novčića. Kralj je bio visok, u crnoj kosi nije imao ni traga sedih a njegova tamna koža je bila glatka, ali je tuga u njegovim očima bila vekovima stara. Matonvi, čarobnjak, bio je niži čovek. Njegova kosa i brada su bile srebrnobele a leđa su mu bila povijena od godina provedenih u šumi. Nosio je tamnoplavi ogrtač posut izbledelim zvezdama. Deset koraka iza njih išla su tri leoparda; sada su bili stari i ne toliko brzi kao nekada, ali njihovi pogledi ni na trenutak nisu napuštali kralja. On je bio njihov gospodar i njihov prijatelj i oni bi išli za njim i kroz vatru. Matonvi je bio uznemiren. Znao je da ovo nije jedna od onih prijatnih šetnji u koje je često odlazio sa kraljem. Danas je njihova šetnja imala dublji smisao. Svaki korak ih je odvodio dalje od sveta ljudi, i bliže samom srcu šume. Najzad su došli do livade gde je čak i opalo lišće bilo nemo. Trava je bila boje meda a glogovo žbunje teško od crvenih bobica. Matonvi sede na oboreno deblo ali je kralj stajao, gledajući kroz gole grane. Nebo je postalo vatreno crveno ali se na jednom visokom tamnoplavom pramenu pojavila prva zvezda. „Hajde da založimo vatru“, reče kralj. Matonvi je obožavao lomače. Pevao je na velškom dok je sakupljao granje i vesela pesma je sakrila strah koji je nosio u srcu. Opale grančice su bile suve i ubrzo su imali mali plamen. Tanak stub dima se izdizao kroz drveće i kralj reče da je to jedan od najslađih mirisa na celom svetu. Sada, pomisli Matonvi, sada će me pitati. Ali ipak nije još. „Najpre mačke“, reče kralj. „One ne mogu još mnogo poživeti u zemlji hladnih zima i surovih lovaca. Dođite ovamo, moje dobre zveri.“ Leopardi priđoše kralju. Čulo se njihovo predenje dok su trljali glave o njegovu šaku. „Vreme je za vaše novo krzno“, reče im kralj. „Pronađite gospodara koji je dobar, zato što ovaj sada mora da vas napusti.“ To je to. Matonvi zadrhta. Znači, kralj odlazi. Kako će mu prazna biti šuma bez saputnika koji je ispunio njegov um čudesima, koji je delio njegove misli, odgovarao na njegove sumnje, razgovarao s njim od izlaska do zalaska sunca. Kralj je šetao oko vatre dugim odmerenim koracima a leopardi su ga sledili, okolo unaokolo. „Čuvajte moju decu“, naredi im kralj. „Tražite potomke dece koja su za mene izgubljena: sinove i ćerke hrabrog Amadisa i bistrog Petrela, decu nežne Guanhamare i mudrog Tolemeja, potomke mog najmlađeg deteta Amoret. Pomažite im, moje verne mačke, i štitite ih.“ Kada se kralj odmakao od vatre velike mačke nastaviše da kruže oko nje. Sada su već trčale, cupkajući i poskakujući. Kralj podiže ruku. „Jarki plamenu, goruće sunce i zlatna zvezdo“, reče on svečano. „Čuvajte moju decu svojim divljiim srcima. Živite bezbedno u svetu ljudi, ali zauvek ostanite ono što jeste.“ Matonvi je i pre video čarolije kao što je ova, ali je večeras kraljeva magija imala posebnu lepotu. Skakutavi leopardi postadoše vatreni obruč. Varnice poleteše ka drveću i blistava kiša zapljusnu grane, kupajući livadu svim duginim bojama koje su se neprestano smenjivale. Kada kralj spusti ruku, obruč poče da bledi; leopardi su nestali. Matonvi ustade. „Gde su?“ Kralj pokaza na drvo iza čarobnjaka. Na jednoj niskoj grani su sedele tri mačke. Jedna je bila boje bakra, jedna je bila narandžasta kao plamen, a treća nalik bledozlatnoj zvezdi. „Pogledaj. Ovo su Arijes, Leo i Sagitarijus. Dlaka im se promenila ali ja i dalje znam ko su oni.“ Kralj se radosno nasmeja, zadovoljan svojom magijom. „A sada je red na mene.“ Matonvi uzdahnu. Iz nabora svog ogrtača on izvuče tanak jasenov štap – svoj čarobni štapić. „Šta želiš da uradim?“ Kralj se osvrnu oko sebe. „Šuma je postala moj dom. Odgovaraće mi maska drveta.“ „Za to ti nije potrebna moja pomoć“, reče čarobnjak. „Ti možeš da menjaš oblike s istom lakoćom s kojom ptica leti.“ Kralj pogleda svog jedinog prijatelja. „Promena oblika nije ono što mi treba, Matonvi. Potrebna mi je trajna promena. Ako sam već osuđen da živim zauvek, onda želim da se oslobodim svog ljudskog oblika i da preuzmem neku spokojniju formu.“ „Želiš da živiš zauvek kao drvo?“ upita Matonvi. „Drvo, koje ne može da govori, da se kreće? Šta ako dođu ljudi da poseku ovu šumu?“ Kralj razmisli o ovome. „Možda ću naučiti da se krećem“, reče on sa svojim nestašnim osmehom. „Ne tuguj, prijatelju. Sinoć sam video dečaka u oblacima i znao sam da je on jedan od mojih. Buduće dete. A čuj ovo, Matonvi: znam da je on i iz tvoje loze. To saznanje mi je pružilo trenutak velike sreće. Sada osećam da Crveni kralj može da napusti svet.“