Buntovnici: srpska mitologija

Crna noć, mračna noć, mrkla noć, tamna noć, turobna noć, samotna noć, gluva noć, beskrajna noć, neprozirna noć, teška noć, kobna noć, strašna noć, bolna noć, jeziva noć, čemerna noć, noć bez utehe, poslednja noć, nestati u noći, otići u noć, progutala ga noć, izgubiti se u noći, Vartolomejska noć, valpurgina noć, Kristalna noć, Noć dugih noževa, noćna mora, noćna strava, aveti noći, noćnice, noćničine, toliko toga teškog kao mlinsko kamenje smestila je noć u svoje baršunasto krilo. Iznad tog krila raširene su njene ruke, koje kao da kažu: „Uzmite, moje tamne riznice nepresušne su tegobom!“
Zato se kaže dobro jutro i dobar dan, ali samo – laku noć! Jutra i dane nekako ćemo pregurati, ali za lakoću noći treba nam savezništvo, jer čini se da ne smemo da ostanemo sami u njenom zagrljaju. Uostalom, dan sviće, ili se rađa, a noć se spušta, pada, kao što se spuštaju i padaju teške zavese, koje podrazumevaju teret, tegobu i kraj.
Leti se noć spušta, tiho i polako, prikrada se kroz suton u kome gasnu boje i sjaj, potom kroz sumrak kada njen tamni veo već pokriva predele i stvari, a samo još horizont odoleva, sablasno bled. Tek potom dolazi mrkli mrak. Zimi noć pada, stušti se na svet u jedan mah i preplavi ga. Te duge zimske noći, u kojima Sunce gubi snagu, najopasnije su.
Kada jedni drugima poželimo laku noć, naivno verujući u moć reči, i legnemo u postelju – noć ovlada nama. Nasuprot danu, koji je poput nekog božanstva sam protiv svih, pa zato i nemoćan, noć je sa svakim od nas ponaosob, licem u lice, možemo da joj osetimo dah. Oni koje noć budi kažu da je teška, lepljiva, čas hladna, čas vrela, prepuna mraznog znoja, koji se po čoveku hvata kao inje, mrzne mu i vlaži postelju i telo, uvlači se u dušu.
Kad se ljudi povuku, spuste reze i zaključaju brave, njihov svet je samo njihova kuća. Sve ostalo zauzela je noć, noć i njena bešumna bića. Tako je odvajkada – ko živi u noći mora biti tih, jer u tišini, u gluvosti, u muku je snaga noći, a ona je neizmerna i teško onom ko je iskušava. Svako svetlo i brzo oko, svaka nečujna šapa i kobna kandža, paperjasto krilo i oštri kljun, mora uvek biti na oprezu da ne povredi tišinu noći. Inače – noć će ih progutati. Iz te noćne tišine, iz njene tame izranjaju i naša buntovna bića – vampiri i veštice.
Nekada, kada su postojali petlovi, muke noći trajale su do njihovog prvog pevanja, oko jedan sat posle ponoći. Danas, kada se dan produžava svetlima i bukom, kada ljudi misle da će tako prevariti noć i kada petlova više nema, mučenje traje sve do prvog prozraka sunca, do osvita, osvitka, ili svanuća, kada svet osvane u svom mekom sivilu bez boja. Osvit je prva predstraža dana, kao što je suton prva noćna uhoda. Tada mučenici noći, ako su iz nje izašli, mogu da usnuju svoj san, obasjani i umireni svetlošću.
Do iduće noći. U koju sad ulazimo!