„Bilo je to uveče 8. jula 1946. godine, u velikoj sali Doma garde u Topčideru, pretvorenoj u sudnicu. Predsedavajući Vojnog veća Vrhovnog suda FNRJ, pukovnik Mihajlo Đorđević, tačno u 19 časova i 15 minuta prozvao je branioca optuženog Dragoljuba Draže Mihailovića, dr Dragića Joksimovića, da iznese svoju završnu reč, na procesu koji je trajao već skoro mesec dana.
Pedesettrogodišnji dr Joksimović, vidno umoran, a inače narušenog zdravlja, ustao je i zamolio sudsko veće dve stvari. Prvo, da sada govori branilac nekog drugog optuženika, jer on jedva stoji na nogama. Ustao je u četiri sata ujutru, a nije išao na popodnevni odmor, pošto stanuje daleko. Na to je sudija Đorđević odgovorio: “Sada je vaš red. Hoćete li govoriti ili ne?“
Druga Joksimovićeva molba odnosila se na reflektore uperene u njega. I da nije bilo sparno julsko veče, oni su mu smetali, jer se nikada u svojoj dugoj advokatskoj karijeri nije suočio sa tom pojavom. Na to je sudija Đorđević naredio: “Upalite reflektore jače!“
Iza dr Joksimovića nalazila se puna sala probrane i uvežbane publike, koja je u pravilnim razmacima tražila ne samo glavu optuženog, već i njegovu.
Tačno preko puta sedeo je javni tužilac pukovik Miloš Minić. Dr Joksimović je znao da je Minić ranije bio šef komunističke tajne policije za Grad Beograd i da je u to vreme bez traga nestalo na hiljade građana. Minić je i u sudnici pretio onima na drugoj strani, pa i dr Joksimoviću.
Sa desne strane sedelo je sudsko veće na čelu sa pukovnikom Đorđevićem, koji je dr Joksimovića direktno sprečavao da iznese dokaze koje je smatrao najvažnijim.
Rečju, uslovi za iznošenje odbrane bili su užasni i pred njima bi mnogi poklekli.
Međutim, dr Joksimović je počeo da govori. Prekidali su ga i publika, i tužilac, i sudija, ali govorio je neverovatna četiri sata – skoro do ponoći.“
Iz predgovora
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.