Božja šala

Rejčel Kameron počinje kao dete, još uvek zaglavljena u dobu pesmice devojčica što preskaću konopac, koju čuje kroz otvoren prozor svoje učionice, još uvek u ulozi savesne kćerke majke koja se prema njoj ponaša kao da je samo napola odrasla. Sa trideset i četiri godine, stiže do nezgrapne adolescencije, prolazi kroz muke zbog svog izgleda i seksualnosti, i doživljava bolnu i neuzvraćenu zaljubljenost. Ali na kraju odrasta, spoznavši detinjastost svoje majke, te stoga i njenu nesposobnost da joj pruži emocionalnu sigurnost, prihvativši rizik koji sa sobom nosi življenje, zauzevši svoje pravo mesto u vremenu: „Pored mene spava moje ostarelo dete … Šta će biti? Ono što bude. Možda će moja deca uvek biti samo privremena i nikad neću moći da ih zadržim. Ali tako je sa svačijom decom.“

Dok sam ponovo čitala Božju šalu, obradovalo me je to koliko je malo ovo delo zastarelo. Možda su nestali neki društveni običaji i seksualne stege, ali i dalje postoji ista vrsta očekivanja koja se nameće ženama, premda u različitom ruhu: savršena fizička lepota, besprekorno samopouzdanje, anđeosko i nesebično pružanje nege ove ili one vrste. Ono što nama kao čitaocima Rejčel sada može da ponudi je nešto što je i dalje potrebno da znamo: kako da priznamo vlastita ljudska i neizbežna ograničenja, vlastitu budalastost. Kako da kažemo i Ne i Da.