Bokserske pesme

U „Bokserskim pesmama“ Polanski se uglavnom bavi neposrednim životnim situacijama, vodeći borbu koja je samo njegova, dakle lična, jedinstvena i voljna. U zbirku je implementiran svojevrsni pesnikov bokserski duh u sve moguće i nemoguće pore života, u sva starosna doba; boks je ovde medijum kojim autor relativizuje sve na šta naiđe, koji je mera pravde za sve koji nepravdu čine, sui generis aršin kojim se sve dâ izmeriti i premeriti.

DAO MI JE SVOJE IME

Gledano odavde,
uvek sam znao,
on nije moj otac.

Zvao me je sinom,
ali mi je dao samo ime,
ne i ruku bacača.

Ja sam bio udarač,
palicom, pesnicama.
On nikoga nije udario.

Kod kuće nije pričao,
samo je zagledao mamu
dok je jeo sam.

Takođe, nikada se
nije suprotstavio nikom.
Jednog Dana zahvalnosti,
ponudio je komšiji
petaka, pet dolara
da prestane da bije mog brata.

Voleo sam ga, zvao sam ga tata,
osećao njegove probleme.
Podizao je sedmoro dece,
morao je da zna
da nisu njegova.

Nije bio zaluđeni borac kao ja,
ali odradio je svoje runde
i sam.

KAD JE SVE POČELO

Imao sam sedam godina
kada je neki klinac ubacio moju mačku
dole u rupu.

Zamahnuh
ne znajući
šta radim.

Klinac se srušio
vrišteći,
njegova donja usna pukla je
od prednjih zuba.

Možda je sve počelo
poslednjeg dana obdaništa
kada se g-đica Jang,
vaspitačica,
oprostila od svakoga od nas.

Njene poslednje reči
za mene
bile su:

„Ne budi siledžija
kad porasteš“.

MOJ PRVI CRNAC

Nisam se borio protiv crnca
do Zlatne rukavice.

Odrastajući u Ajovi
sporomašući momci sa farme
bili su jedino
meso za makljanje.

Dok mi je trener utrljavao vazelin
na obrve i nos
gledao sam tog crnog dečka
kako isteže svoje duge ruke.

Ako se kreće kao da pleše,
znao sam, biće problema.

Ali, kad je zazvonio gong,
moj protivnik nije znao šta bi.

Nikad nije bio u ringu ranije,
bio je samo još jedan novajlija
koga je trener pokupio sa ulice
da bi dobio pet dolara za učešće.
Nokautirao sam crnog dečka u prvom minutu.
Malo se valjao, ali nije ustao. Pametno.

Neki nisu pametni. Većina završi
sa slomljenim nosem i prednjim zubima.

ŠTA VOLIM NA ULICI

Kažu da nisu udarci čoveka
to što prebija,
već njegov stil.

Frejzer se neprestano ljuljao tukući Alija.
Ali je sredio Formena uz pomoć konopaca.
Formen je uništio Frejzera dometom ruku.

Većina desnorukih udarača izbegava
levoruke. Niskim ljudima je teško
da uđu prednjim direktom.
Zaista krupni ljudi su prespori.
Marsijano ne bi dobio
sve borbe da mu nisu
birali protivnike.

Na ulici to tako ne ide,
Tu protivnika ne znaš od ranije.
Čak ne znaš ni kako se zove pre
nego što jedan drugom
ne porazbijate usta i stomake.

To mi se sviđa kod kafanskih tuča.
Sve je u srcu i mudima. Nema vremena
za čitanje članaka iz novina
o njihovom stilu.