Blago mudrosti

Postoje ljudi kojima nije dato da blagoslove svet nekom velikom stvaralačkom idejom, niti se nadaju da će ih potomstvo nešto posebno pamtiti i hvaliti. Ali , istovremeneno, oni pripadaju onom većem delu čovečanstva, bezimenom i bezličnom, onom delu koje je, ipak najviše izgaralo da se izgradi i na kojem počiva ovaj i ovakav svet. Ti ljudi, čijih imena se više niko i ne seća, sagradili su gradove, napravili pruge i puteve, škole i fabrike, zapisali poslovice koje su koristili u međusobnim razgovorima, a kojima se najneposrednije mogu otkrivati i pratiti ne samo posledice spoljašnilh uticaja, već i nade, misli, verovanja, mitovi i bojazni tog naroda kojem su pripadali, neki od tih ljudi su ipak, postali manje i li više poznati, jer su napisali knjige i u njima su, razmišljajući o svekolikoj ljudskoj prirodi, između ostalog, izrekli po neku misao koja zalužuje da se upamti. Stoga i Meša Selimović u knjizi „Derviš i smrt“ kaže da kad ljudi pronađu lepu misao, trebalo bi da je čuvaju pod staklom, da se ne isprlja.

Upravo takve misli, kao i narodne poslovice iz svih krajeva sveta, želići da se ne zaborave, pokušao sam da pretočim u jednu celinu. U tom cilju, u ovoj knjizi su zastupljene duhovite i ponekad veoma ozbiljne narodne poslovice i misli kojima se odslikavaju sve naše želje, mane i vrline. Kao pouka, ili poruka, nikoga ne obavezuju, ali, kako kaže Ivo Andrić, one su „svirepa fatamorgana naše svesti, ne čujemo ih i ne shvatamo dok god ne učinimo protivno od onoga što one uče“. Parafrazirajući Baltazara Gracijana koji kaže da ima ogledala za lice, ali ih nema zadušu, to neka nam takve ogledalo bude ova zbirka.