Bila jednom jedna ljubav

San ili igra?

Proza ovog mladog autora je inovativna, moderna, lapidarna i na prvo čitanje naizgled jednostavna. To je razlog koji privlači čitaoce, ali ih isti može lako i zavesti.

Nedovoljno iskusan i svestan kompleksnosti proznog tkiva, mladi autor se dobro snalazi, a pomaže mu i snaga talenta. Nemanjine priče i pripovetke, različite dužine i strukture su zaista arFtefakt današnje kulture i subkulturnih formi. S obzirom da je ovo delo njegov prozni prvenac, zaslužuje sve pohvale. Stil je lagan, tematika – svakodnevni život mladih u Srbiji početkom 21. veka, jezik kolokvijalan, čime se obuhvata širok kulturološki dijapazon.

Naime, dubinom proznog diskursa, koja samo na površno čitanje deluje nepostojeća, obuhvaćene su različite kulturološke pojave. Opisani ovovremeni kulturološki fenomeni – manifestacije širom Srbije, koje okupljaju veliki broj posetilaca, a sadrže združene elemente nekadašnjih vašara i kasnijih festivala; ispripovedani su iz perspektive mladog naratora. Taj mlad narator je nosilac jednog od glavnih kvaliteta ove proze – splet lirskih i epskih elemenata.

Pesnik po vokaciji i u pripovetke upliće lirske elemente. Okosnica svih priča je ljubav u svojoj punoći osećanja i doživljaja, koja se preko različitih perspektiva mladog naratora iskazuje na različite načine. Istini za volju, mladi naratori ovih priča su na životnoj prekretnici: u trenutku su života kada moraju da se opredele za put i izbor, taj prelomni trenutak im ne pada lako – što se priznaje u jednoj od priča. Pored ovog teškog trenutka, mladi narator traga i za svojom idealnom polovinom (ljubavlju). Ove dve potrage su glavne preokupacije u ovoj prozi, pri čemu su ponuđena rešenja nekih dilema koje pritiskaju mlade, i ne samo mlade. U tom prelomnom periodu pažnju mladog autora privlači i druženje i provod sa svim svojim pozitivnim i negativnim stranama. Bez želje da se konzumiranje alkohola i vožnja u pijanom stanju propagira, već, naprotiv, iz želje da se osudi, mladi autor je jednu od pripovetki završio tragično – da služi kao opomena da se tako ne ponaša i postupa u sličnim situacijama.
Vešti pripovedač Andre Moroa je u jednom svom eseju-dijalogu dobro zapazio, tvrdeći da je pripovetka „bliža pozorištu nego romanu“. Upravo na taj način je Nemanja vešto pristupio prozi – puštajući svoje likove i pripovedače na „pozornicu“, na kojoj se i voli i peva i plače i tuguje i pije i druži i smeje i pati. Na prvi pogled, svet i slike ovih pripovedaka deluju prilično realistično, što je samo delimično tačno. Nemanjini junaci su na „pozornici“ koja je zapravo život sâm, sa svim svojim manama i vrlinama. U ovaj realan mikrosvet utkani su i psihički doživljaji i emocije likova – tuga i bol za devojkom koja je iz manjeg grada otišla u veći, zbog bolje budućnosti nje i njenog partnera, a on je dočekuje tako što godinama utapa tugu u alkoholu i kafani, u blizini železničke stanice u tom gradiću. Ova scena i dinamizam ove pripovetke su karakteristike vrsnih pripovedača, koje će Nemanja svojim narednim delima lagano dostizati u budućnosti.

Ono tanano, lirsko u ovoj prozi, što se zalepi čitaocu za dušu, zapravo je ona fina simbolika vrsnog liričara-pesnika. Jedno od takvih mesta je i simbolika u pripoveci Život je čudna igra – neven (cvet); Neven (ime glavnog junaka) i konotativna značenja – ne venuti: ljubav ne može da uvene. Ovom dubinskom simbolikom kod čitalaca se budi neka posebna energija.

Potraga za idealnom polovinom se odvija i u snu. Zapravo, idealna polovina se u jednoj od pripovedaka i pronalazi samo u snu – na javi se ne može čak ni indentifikovati – iz čega proizilazi da se za rezultate ove potrage još nije sazrelo.
Svi kvaliteti ove proze se mogu sabrati u jednoj rečenici: San ili igra?

Zanimljivo je da je ovaj mlad autor (ne)svesno vrlo moderno i inovativno postavio svoje junake i pripovedače, pri čemu se vrlo vešto poigrava sa podkontekstom. Taj kulturološki podkontekst je neretko Balaševićeva muzika, koja je veoma popularna i poznata većini. Stoga je pripovetka Spasina kći gotovo preslikana pesma Lepa protina kći. Ova povezanost, osim što kod čitaoca budi fina osećanja, ostaće i kao svedočanstvo tretiranja iste teme u dva različita medija: muzička numera – pesma i priče (proza).
Mladi naratori ovih pripovedaka vrlo često pripovedaju i o snu, u kome su neretko i likovi-akteri, a i kad pripovedaju „na javi“ oni su lagani, kao da skakuću kroz prozno tkivo, čak i kad je tematika tužna i ozbiljna, kao da su u nekom polusnu – što će neki od njih i priznati.

Likovi ovih pripovedaka su obični, mladi ljudi koji vole druženje i provod i doživljavaju život kao igru.

Kombinacija ova dva elementa – naratori iz perspektive sna i likovi koji život posmatraju kao igru – daje čitaocu lagodan osećaj i uživanje, ali, s druge strane, na jednostavan način i mnoge mudre pouke i savete, koji su najčešće vezani za ljubav, koja i jeste najvažnija u životu.

U odličnoj pripoveci Večno zaljubljeni, mladi autor će, poput iskusnog, veštog pripovedača posredstvom lika-starca ispisati sledeće mudre reči:

Zato ne propuštajte priliku kada je ljubav prava, kada je osetite baš duboko, kada vam se ona ureže u srce i odbija da iz njega iščezne, da nestane, ispari. Ako je propustite, provešćete uzalud život prepun bola.

Ove reči su poučne ne samo za mlade, već i za druge generacije, koje će takođe uživati čitajući ovu prozu i nadati se da će ova proza biti samo dobar početak i uvod u Nemanjin bogat prozni opus, koji će nastajati u budućnosti.

A odgovor na pitanje: san ili igra? neka otkriju čitaoci.

Marina Đenadić