Arhivoće

Ako postoji – a postoji i nipošto se ne bi prevideti smela – paganska struja našeg pesništva, ona koja bi svečulno pevala o svim čulima ne dajući nezasluženo prednost vidu i sluhu, ona koja bi, sinestezijska u biti pošto je i sama sinkretična, sinestezije koristila kao svoje osnovne pipke za opipavanje sveta i spoljašnjeg i unutrašnjeg, ona koja bi, i primetno i vešto prikriveno, neprekidno spajala, i stapala, spoljašnje s unutrašnjim, svedočeći o neraskidivoj celini koju svojim postojanjem svako ljudsko biće oživotvoruje – u njoj bi se, nikakve sumnje nema, i to kao jedan od njenih najprisutnijih i najvrsnijih lirskih glasova i Nadežda Purić Jovanović (pro)našla. Naša pesnikinja svoje pesme smešta na razmeđi harmonije i njenog rasprskavanja. Ona ih najpre u lirske iverke u sebi pretvori da bi se, potom, pozabavila njihovim, poput pazli, sređivanjem, građenjem lirskog kosmosa.