Anželika

Žerar de Nerval, čije je pravo ime bilo Žerar Labrini, rođen je u Parizu 1808. godine. U najranijem detinjstvu bio je lišen majčine nežnosti jer je dat na čuvanje drugoj osobi, a majka mu je ubrzo i umrla u Šleziji, gde je pratila muža koji je učestvovao u ratnim pohodima. Možda je to jedan od razloga što će Nemačka za njega ostati vezana za arhetip majke i što će se otac u njegovim očima pojavljivati kao neprijateljski lik.

***

Nervalovim delom, koje je izraz njegovog uverenja da je san „drugi život“, ali i pokušaja da se suprotstavi nadirućem ludilu i savlada sile mraka koje ga odvlače u ništavilo, dominira mit o „večnom ženskom“ u kome se spajaju Ženi Kolon, majka, Bogorodica, Izida i niz drugih stvarnih ili legendarnih ženskih likova sa kojima se sretao u životu ili u svojim lektirama.

***

Anželika ima epistolarni okvir u obliku dvanaest pisama koja pripovedač upućuje glavnom uredniku lista Le National, opisujući mu, sa strašću pravog bibliofila, svoje pomno traganje po pariskim bibliotekama za retkom knjigom koju je video kod jednog uličnog prodavca u Frankfurtu.

***

Čitanje, koje predstavlja putovanje kroz knjigu, podstiče pripovedača na putovanje po svetu u traganju za knjigom, a to putovanje opet postaje predmet nove knjige. Ono se izjednačava sa mističnim traganjem koje se odvija posredstvom arhivskih dokumenata i u kome sve ukazuje na jednu istu stvar: svemoć ljubavi koja odoleva svim iskušenjima. Na to nam pripovedač skreće pažnji, sa svojom finom ironijom, u osmom pismu: „Što se tiče Anželike de Longval, to je oličenje otpora u suknji. Međutim, ona voli svoga oca i sa velikim žaljenjem ga je napustila. Ali, čim je izabrala čoveka koji joj je, kako je izgledalo, odgovarao – kao kada je kći vojvode Luja izabrala za viteza Lotreka – nije uzmicala pred bekstvom i nesrećom, a pomažući u krađi očevog srebrnog posuđa, čak je uzviknula: ’Što ti je ljubav!’“, kaže on, i nastavlja: „Čini se da ju je zaista neka čarolija vezala za tog mesarevog sina, koji je bio veoma lep – ali je nije mnogo usrećio. Međutim, iako uočava neke loše osobine onoga koga nikada ne imenuje, o tom zlu nikada ne govori. Samo zapaža činjenice – i uvek ga voli, kao platonska supruga i osoba koja razumno prihvata svoju sudbinu.“

***
Iako prikazana iz spoljašnje perspektive koja obuhvata samo postupke a ne i njihove motive i koja treba samo da pokaže „istinite“ događaje ne pretvarajući ih u fikciju, priča u Anželiki samo je prividno objektivna. Ona ima duboke korene u pesnikovoj duši i ukazuje na ono što se krije u najtamnijim oblastima njegovog nesvesnog bića. Anželikina sklonost ka sanjarenju i melanholiji odgovara njegovoj sopstvenoj prirodi i prtvara je u njegovog ženskog dvojnika, njegovu animu.

– Iz predgovora Jelene Novaković