Alfa siti

Roman Alfa siti je istorijski, taman toliko koliko je istorija romaneskna. Njegov jezik simulira odvijanje kompjuterske igre u stvarnosti, tako što glavni junak programer Mihail Fjodorov odlučuje da zameni istoriju istorijom. To i čini pa se na mestu stare i poznate pojavljuje nova i nepoznata, koja zauzima mesto postojeće, stavljajući je u stranu i na neku vrstu stand by režima, dok se ne vidi kako će ova nova uspeti da reši već davno nastale probleme. Time se ona poznata nije nepovratno izgubila, već samo stala u svom procesu. Ono čime je programer nezadovoljan je jalov učinak stare istorije, te misli da će zamenom iste, novom koja je softverski poboljšana, sa jačim, vidljivijim i efektnijim humanitetom u sebi, uspeti da čovečanstvo izvede iz ćorsokaka večitog i jalovog ponavljanja onog banalnog, što zapravo ceo proces drži u stanju nečeg što se ne kreće, već samo okreće. Ali ono što je delatno i što obećava izbavljenje je naravno, ipak sakriveno i u igri, te mora biti otkriveno, da bi se postigao neki napredak, koji vodi ka eshatološkoj i obećanoj, krajnjij konstrukciji u kojoj je sakrivena sloboda, stim da to postignuće moraju dokinuti svi sudionici, a to znači svi odreda koji postoje, bez izuzetka, što jasno sugeriše da svako mora biti slobodan, da bi svi bili slobodni. Igra samim tim ima uobičajen istorijski izgled, koji je doduše dosta oskudniji u pogledu raznolikosti u događanju, od poznate, ali zato sa smislom ne zaostaje za njom. Ona u sebi sadrži zasebne, pojedinačne priče, prividno odvojene, koje su povezane onako kako i istorija povezuje svoje zasebne i prividno odvojene priče, putem niti o jedinom napretku zla i alata za postepeno stavljanje svih u stanje novih robova, koje apsurdno sami robovi žele i to tako što su ti alati jedino što se razvija i usavršava, prostim preuzimanjem istih iz epohe u epohu, sa stalnom i nepresušnom inspiracijom usavršavanja do potpune sofisticiranosti, koja bi garantovala potpun uspeh. Priče su simulirani nivoi same igre i to je jedino bitno, kao što istorija ima svoje nivoe i to je jedino bitno, tako da između istorijskog realiteta i virtuelne stvarnosti nema nikakve razlike, stim da u igri postoji mogućnost vraćanja unazad ili stajanja u mestu, što će uskoro da zadesi i pravu istoriju, ako se ništa ne promeni. Postuliranje i uvođenje Trojanaca, koji ne pripadaju svetu neke istorijske fantastike, već programerske stvarnosti, pa se sve i dalje drži na jednom realnom tlu, jer takvi virusi postoje odavno, sa navikom da ulaze u kod i menjaju ga neprimetno i neočekivano kako to odgovara njihovom zadatom ponašanju, otvara pitanje bez odgovora, ko je taj što ih seje, ili zapravo nema nikog jer je to autohton i izvoran istorijski poduhvat. Zato Fjodorov i ne zna da li on stvara njih, ili oni stvaraju njega, ili nešto treće stvara sudionike te postojane opozicije. Ceo proces je dakako, jalov i ne dovodi do boljitka ni u igri, koja treba da bude poboljšana verzija realne igre, snabdevena saznanjima iz dark neta, tamne mreže, duboke mreže, čije dubine zaista jedine mogu da daju odgovor o lošem algoritmu koji je upisan u istoriju, tako da se obrisi naziru, ali se ne čini da posed takve istine može nešto da poboljša. Zato igra kao realnost, završava svoje trajanje, kao da se ništa i nije događalo, jer zaista i nije, kao što se ništa bitno i oslobađajuće ne dešava u stvarnosti, sem vremenskog prolaza različitih konkretnosti, kojih bi inače i bilo i da se nije desila ova nesretna zamena i koji su po karakteru potpuno isti. Ovo je priča o smislu istorije i o tome da li ona to uopšte poseduje, pa stoga i tlo na kome se govori jezik kojim je pisana nije izuzeto, reflektujući u sebi i na sebi tu bolnu istorijsku insuficijenciju i deficit čije gubljenje i nestajanje se očekuje taman toliko koliko istorija traje. Zapravo, ovo je priča koja postavlja pitanje o tome, da li postoji zdrav smisao, pošto bolesnih ima mnogo i previše, iako je već jedan i samo jedan suvišan i opasan.