Aleja zaslužnih papričica

Treća knjiga u Presingovoj pesničkoj ediciji Van toka.

Malo je na našoj književnoj sceni tako kompletnih i tako kompleksnih autora, kao što je Peđa Crnković. Romansijer i prevodilac sa više jezika, pesnik i pripovedač, urednik i kritičar, ali i strastveni i beskompromisni polemičar. Zato je svako njegov novi naslov zagonetka, jer od njega se može očekivati sve, osim običnosti i nekvaliteta.

Autor nekih od najemotivnijih redaka u našoj novijoj književnosti, svojom knjigom Aleja zaslužnih papričica, pokazuje tri strane svog stvaralaštva i svoje ličnosti. U prvom – pesničkom delu svoje knjige, vidimo zgađenog posmatrača i strastvenog kritičara naše stvarnosti – nepismenih televizijskih voditelja, starleta pisaca čiji su jedini atributi gole grudi, bilmeza sa beogradskih ćoškova, desničara i levičara, samoproklamovanih intelektualaca, Kurti i Murti i njihovih dupelizaca. U drugom delu vidimo začuđenog snevača koji nam, tek pomalo romansirano, ispoveda svoje podsvesne strahove i sumnje. U trećem delu on nam pokazuje i svoju treću stranu, jedinu oblast svog života u kome su ne samo moguće već i dominantne kalkulacije, strategije i taktike – šahovske partije.

Ovu knjigu možete voleti ili mrzeti, ali jedno je sigurno – na nju niko ne može ostati ravnodušan.

*

Stari beogradski šmekeri
s beogradskog bitumena
lumen do lumena
u svojoj alkoholnoj sferi.
„S beogradskog trotoara“ –
ala ta priča smara,
to mangupstvo i čekićstvo
s gradskog asfalta i gradskih ćoškova. Ćoškarenje je utočište bizgova.
A tek stranci!
„Ai lav Belgrejd
sač a vonderful pipl on d strit“,
kaže stranac, „ovde niko nije na prozaku“. Ej, da ti kažem, some,
listen to me:
„Ruševine su naše redimejd,
duhovnost ti je samo mit,
mozak ti je ošamutio svraku.“

NEMA GRADA ZA MATORCE

U ovom gradu je teško biti star.
Samo u Kenjigradu5 postoji izreka –
„biti u godinama kada iz pristojnosti
ne izlaziš na ulicu“.
Matorci nerviraju svuda.
Vuku se po trotoarima kao kornjače
koje su pobegle iz akvarijuma
jer niko o njima ne vodi računa.
(Jednom sam u ulici Vukice Mitrović
video kornjačicu iz ko zna čijeg dvorišta, kao da se duri i vajka dok silazi s trotoara.) Teško ih je obići.
Tako su spori dok plaćaju na kasi.
Kada izađu u kafanu sami na ručak,
svi gledaju u njihova zubala
pre nego što zagrizu u list zelene salate, veliki kao slonovo uvo.
Dobacuju im.
(Da, da, znamo kako je prošao
komunjara Mrožek: morao je da beži iz Mehike, od razbojništava,
i da pristane na evropska dobacivanja. Ali o tome pričati – trolovanje je, složićete se.
I da, dobacuju svima ne samo matorcima.) Teško je biti baba u ovom gradu.
Tako stara a tako mlada. U duši.
Udešavati se „u tim godinama“,
pa gde to ima?
Teško je biti Jakić Ruška
ili nositi egzotične šešire,
jer nije to samo zloba muška,
već zvocaju i zarozane opajdare.
Ovo je grad za decu i omladinu.
Određenu.
I kučiće.
Određene.
Premda je s decom kao s prdežom:
samo tvoje ti je simpatično,
samo oni smeju da se penju na glavu.
Parkovima vladaju oni.
Znaš da je na tebe bačen urok
kada na te laju kučići i reže deca6.
Oduvek sam mrzeo decu i matorce7.
Ima izuzetaka.
Matorac koji se nije prozlio
imao se rašta i roditi,
pa je uz to i zdrav i prav,
daje nade mlađima
koje mori memento.
Kao što Džon Lajdon reče
pre neoliko stotina godina
Bič bojsima u studiju kod Džulsa Holanda: „Izgledate tako matoro, ljudi… Zbog vas se osećam tako mlad!“
Čio matorac – kao Sai Baba.
Zao matorac – zla baba.
Ali ipak je ovo pre svega grad omladine. Uveče sedaju na dostupne površine ispod neke bandere
s naprednom dvolitarskom apatinskom bebom i unučićima iz Žarkova, Kaluđerice ili Besnog Foka.
Razmenjuju muziku s mobilnih.
Uopšte tu nema roka.
(Ni panka ni džeza ni klasike, što se toga tiče.) Vratile se devedesete, to se tako kliče.

AMAN ZAMAN

Prestanite da umirete!
Preterano umirete. Naređujem da stanete. Potresam se kad toliko umirete.
Prestanite već jednom, mamu vam vašu. To više ne može da se podnese,
Tako vam boga.
Hranite se zdravije, krećite se.
Sipajte kozji jogurt u čašu.
Vesti se sastoje od nekrologa.