Adio, kauboju

T-portalova nagrada za najbolji roman na hrvatskom jeziku.
Nagrada za najbolji roman u prevodu na francuski jezik.

„Pravi čulni užitak za svakoga ko beži od naporne prozne konfekcije – globalne, regionalne ili lokalne.“
– Teofil Pančić

„Ej“, rekla je sestra momku iz Heidelberga i lupila ga po ramenu drugarski, „kad smo se prije rata igrali rata s turistima, onda su mali Nijemci i Talijani glumili Nijemce i Talijane. Jedan se rasplakao, bogami.“
„A u ratu? I kasnije?“, nakašljao se i okrenuo diktafon prema meni.
„Pa šta ja znam. Niko se nije igrao ovih balkanskih ratova, ako to misliš. Jebiga, svi su htjeli bit Hrvati.“
„Jep“, potvrdila je sister.
„Zato smo se igrali kauboja i indijanaca.“

U leto dve hiljade i neke Dada se iz Zagreba vraća u svoje rodno Staro Naselje na Jadranu. Njen život u Zagrebu otišao je na sasvim pogrešan kolosek: radi na internet stranici Shit.com, gde krade i prerađuje vesti s drugih stranica, u vezi je sa oženjenim muškarcem, a čak su i žurke postale iscrpljujuće. Zato i ne okleva da napusti grad kad je sestra pozove da joj pomogne oko ostarele majke, čiji se život sastoji od gomilanja pulula za smirenje, gledanja sapunica i povremenih izleta do groblja. Ali u središtu Dadinog povratka u Staro Naselje je njena želja da istraži uzroke tragedije koja je duboko obeležila život njene porodice.

„Adio, kauboju je roman o netoleranciji, o nasilju, o drugima i drugačijima… o generaciji koja se osipa, o lokalnom tranzicijskom gazdi Vrdovđeku, o lažnim herojima Nedu Montgomeryju i Anđelu s usnom harmonikom – jasno je, nalazimo se u srcu vesterna – tu su i istraga jedne smrti, željezni konj u punom trku, misteriozno pismo, mejlovi, spisateljica gospođa Nula, kućni porno-video… Roman je ispričan kroz poetske fragmente gustoće uranija i opojnosti kanabisa, skakućući u vremenu i prostoru i skupljajući se prema kraju, velikom finalu s pucanjem i putovanjem.“
– Kruno Lokotar