U potrazi za još jednom čudesnom godinom

„Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda“. Ova recenica stoji kao naziv pocetnog kao i zavrsnog poglavlja prvog dela Seoba, Milosa Crnjanskog. Na isti nacin mozemo govoriti o Ajnstajnu i njegovom zavestaju fizici sa pocetka 21. veka. Ova knjiga je o konacnom krugu naseg najdubljeg znanja o fizickom univerzumu, ciji smo deo, i o zvezdi u centru tog kruga: Albertu Ajnstajnu. Kada to kazemo, ne impliciramo na nekakvu mitologizaciju Ajnstajnove licnosti, nego na impozantnost njegovog dela, stvorenog u odredjenom prostornom okrugu, i odredjenom periodu vremena.Autor ove knjige o nauci voli da razmislja kao o jednom evolutivnom dinamicnom sistemu. Iako su naucnici nekad skloni da tretiraju otkrivene, narocito matematicki formulisane zakone, sa stanovista apsolutnih istina, autor se oseca prijatnije u jednoj agnosticnoj, ali aktivno pragmaticnoj, poziciji.Nauka (a i fizika kao deo opste naucne delatnosti) je racionalan prilaz ponovljivom iskustvu. Cak i jezik egzaktnih nauka, kao sto je teorijska fizika, o kojoj je u ovoj knjizi rec, dakle jezik matematike, stvoren je uopstavanjem tog iskustva. Sa tog stanovista (mada, naravno, ima i drugih!) izgleda shvatljiva definicija matematike kao nauke apstraktnih objekata sa ponovljivim karakteristikama.Zaista, ponovljivost iskustva je preduslov bilo kakve nauke. Autoru je barem potpuno shvatljivo da se dublja pitanja nauke (odakle znanje, odakle naucni zakoni) ne mogu potpuno razumeti bez dubljeg naucnog shvatanja misaonih procesa – dakle neke kognitivne nauke, koja se tek stvara.Imajuci ovo u vidu, teorijska fizika, kao i cela nauka, se moze razumeti kao proces organizacije tih ponovljivih („realnih“, ali finitnih!) iskustava u razlicite racionalne sheme, koje evoluiraju kao sto recimo evoluiraju razlicite vrste zivota na ovoj planeti. Taj proces evolucije, kao i kreacije razlicitih konceptualnih shema, mi jos uvek dovoljno ne razumemo.Ali iz studija istorije nauke, mi se mozemo uveriti u dinamiku tog evolutivnog procesa. Tako neke od tih shema postaju, sa istorijskog stanovista, zakrzljale grane evolucionog stabla nauke, neke od shema opstaju i razgranavaju se u nove konceptualne pravce itd. Pri tome neka „iskonska“ pitanja (sta je prostor, sta je vreme, sta je materija, je li sve promena ili je promena iluzija, sta je um, itd.) ostaju sa nama kao omiljene teme naucne diskusije dok kriticna fenomenologija iskustva ne dovede do novih pogleda na te teme. Kao sto se cesto kaze, u nauci je vazno nauciti koja pitanja postaviti, i da kako-tako odgovori na ta pitanja postanu neki novi izvori svetlosti za ono sto je bilo nepoznato, misteriozno, ili jednostavno nezamislivo.Mi zivimo na Ajnstajnovom stablu nauke. Neka od pitanja koja su deo Ajnstajnovog zavestanja nas jos proganjaju. Mi jos uvek ne znamo da li su ta pitanja dovoljno precizno postavljena da se na njih moze odgovoriti narocito u svetlosti nekih novih nedozivljenih iskustava u svetu sto nas okruzuje. Naravno, Ajnstajnovo stablo se moze sagledati sa stanovista razvitka evolucionog stabla nauke. Sa te tacke gledista bilo kakva mitologizacija licnosti (genija?) postaje pomalo besmislena. Nas ovde primarno interesuje proces razvitka nauke, koji je neminovno vezan za odredjene ljude koji su u tom procesu bili aktivni, i za njihove doprinose „naucnim genima“.