Priručnik za devojčice

„Smešni dobričina“, „ugledni erotoman“, „veliki provokator“, autor „kome dugujemo opsceno delo pisano uvek besprekornim stilom“: eto reči kojima savremenici i potomci opisuju Pjera Luisa. Luisovi tekstovi nastavljaju da zrače energijom i da prizivaju nova dela. O tome svedoči i Valeri u posmrtnom govoru svome prijatelju: „Koji od nas što smo mu bili prijatelji ne duguje mnogo tom čoveku? Najpoznatiji od svih, Klod Debisi, kod Pjera Luisa nalazio je podršku, savet, čak i pouku ili suštinski uvid u književnost – ukratko, neprocenjiv oslonac u svojoj karijeri u svim aspektima, u svako doba, u svakoj poteškoći, čak i onoj koju donosi slava.“ Kao što je Luis nekada navodio Debisija da komponuje na njegove stihove, tako su i značajni sineasti uzimali njegove tekstove kao predloške za svoja scenarija. Najpoznatiji među njima bili su Fon Šternberg i Bunjuel. Priručnik za devojčice je prvo Luisovo erotsko delo koje je bilo objavljeno. Ogroman deo erotske literature koju je Luis napisao ostao je nepoznat njegovim savremenicima, a tek posle njegove smrti, zaostavština je bila tajno objavljivana. Priručnik za devojčice prvi put je objavljen bez imena autora, bez navođenja datuma, mesta i izdavača. Simon Kra je ovo izdanje objavio prema Luisovom rukopisu, u 600 primeraka, krajem 1926. godine. Usledila su i mnoga druga izdanja. Drugo je lažno datirano 1919. godine, u Briselu, a tajno je objavljeno u Parizu tridesetih godina, u tiražu od 400 primeraka, zatim u Londonu, luksuzno izdanje u 299 primeraka, 1947. Tada je prvi put navedeno i ime Pjera Luisa. Dva tajna izdanja pojavila su se pedesetih godina, a zatim je knjiga bila osuđena zbog povrede dobrih običaja, 18. decembra 1951, 3. oktobra 1953. i 14. maja 1954. godine. Prvi izdavač koji se potpisao na izdanju Priručnika za devojčice bio je Žerom Martino, 1960. godine. Sledeće izdanje usledilo je 1979. godine, da bi izdavači potom sačekali do 1966, od kada ova knjiga počinje da se preštampava redovno, u lako dostupnim džepnim izdanjima.