Zlatni paviljon

Zlatni paviljon je jedno od najznacajnijih dela koje je napisao Jukio Mišima. Zasnovano je na stvarnom dogadaju iz 1950. godine. Roman opisuje složeno patološko ponašanje i zlocin iz ocaja, koji je izvršio jedan mladic, student zen-budizma, za vreme priprema za sveštenicki poziv u hramu u Kjotu, remek-delu budisticke arhitekture, starom više od petsto godina. Buduci sveštenik – ružnog lica i od detinjstva mucavac – patio je opsednut nedostižnom lepotom Zlatnog paviljona. Na užas svih Japanaca, dvadesetjednogodišnji Mizoguci, kome je lepota Zlatnog paviljona bila životni problem, spalio je ovaj istorijski spomenik i budisticko svetilište, koje je podigao veliki šogun Ašikaga Jošimucu (1358–1408), vojskovoda, esteta i veliki poklonik zenitizma. Japanci su ubrzo obnovili Zlatni paviljon, svoje nacionalno blago, a Mišima je napisao svoje remek-delo.

Kada se 1956. godine pojavio Zlatni paviljon, Jukio Mišima (1925–1970) postao je najcitaniji, a ubrzo i najprevodeniji japanski pisac. Proslavio se kao izvanredan poznavalac i japanske tradicije i zapad- njacke kulture, koji u svojim delima uspešno spaja oba ova uticaja. U suštini, ostao je više naklonjen japanskim vrednostima, isticuci se kao izvrstan tumac japanskog mentaliteta i japanskog života. Odabrao je sepuku, ili harakiri, kako glasi ovaj popularni termin na Zapadu, da bi okoncao svoj život, to jest izvršio je samoubistvo paranjem utrobe na tradicionalni samurajski nacin, zahtevajuci da se njegova odsecena glava preda japanskom caru. Taj dogadaj je odjeknuo u Japanu i u celom svetu, otvarajuci mnoga poglavlja iz nesvakidašnjeg života ovog znacajnog pisca. U biblioteci „Maboroši”, posvecenoj najboljim japanskim romanima XX veka, do sada su objavljena Mišimina dela Ispovest maske i Žed za ljubavlju.