Zečija igra

Druga polovina 20. veka u literaturu je unela sasvim novi žanr distopijske književnosti, koji, kako vreme prolazi, ne samo da ne jenjava već postaje sve snažnije i češće upotrebljavano sredstvo da se iskažu misli, težnje, stavovi ali i opomene pisaca široj čitalačkoj publici. Njom je lako zaogrnuti oštricu društvene kritike i kroz fantazmagoriju književnikove inspiracije saopštiti i ono što se ponekad ne sme ni reći a ni pomisliti. Ali kad se talentom uobliči i satirom i groteskom ispljune na papir, onda u čitaocima ostane dubok trag i promišljanje koliko smo daleko od takvog sveta i koliko zapravo već u njemu živimo. Baš takve misli mogu da pohode svakog kada sklopi korice romana Zečja igra Nikole Ćirića.

Petar, Nemanja i Vera su maturanti Zaječarske gimnazije koji žive u jednom izvitoperenom svetu tiranije i diktature u kome je sve podređeno ultradesničarskom veličanju Srbije i Zaštitnika „štita vere, branitelja zemlje i čuvara krune u odsustvu Njegovog veličanstva kralja“. Petar, dete izdajnika, likvidiranih u Institutu za resocijalizaciju, iliti logoru za ubijanje političkih neistomišljenika, životari u parčićima bednog života koji su ostali iza nekada srećnog detinjstva u imućnoj porodici. Nemanja, povučeni emotivac, u potaji čita zabranjene knjige opasne zapadnjačke ideologije i prevodi ljubavne stihove. Vera, njihova najbolja drugarica, neprilagođena i svoja, opire se sistemu jer prirodno, urođenom inteligencijom i otresitošću, ume da prepozna dobro od lošeg. Kada u noći maturske večeri prvi korak u zrelost bude kamenovanje bilborda sa Zaštitnikovim likom, stradaće nevinost, ali i načiniti prvu pukotinu u steni totalitarnog sistema koji represijom satire svoje građane, sve do potpunog sloma kada će pasti svi strahovi i maske na putu ka slobodi i lepšem životu.