Zašto je japan „uspeo“

Japan je stalno bio u položaju da mora da prevazilazi kulturni i tehnološki jaz koji je postojao u odnosu na druge zemlje (u odnosu na kinesko carstvo ili zemlje Za­pada). Ova vrsta slabosti učinila je japansku vladajuću klasu ofanzivnom i defanzivnom, a sve što je preuzeto iz dru­gih zemalja menjano je u tom smislu da potpomogne razvoj ili odbranu Japana.

Japanski konfučijanizam je u mnogo većoj meri podržavao režim nego kineski; u periodu Tokugava konfučijanizam je ozakonjivao bakufu režim, kao režim odobren od cara; u periodu Meiđi on je potvrđivao takozvani „carski re­žim” (tenosei). Šinto je bila religija carske porodice, koja je ozakonjivala njenu vladavinu, a kada je budizam prenesen u Japan, on se u najvećoj mogućoj meri koristio za veličanje slave države.

Nereligioznost Japanaca vodila ih je ka materijalizmu. Ka­da se ima u vidu da su, istovremeno, Japanci nacionali­stički orijentisani, može se razumeti zašto nisu oklevali da zajedno rade za materijalni prosperitet Japana.

[…] Sve ovo omogućavalo je lako prestrojavanje japan­ske privrede udesno. Svaki pojedinac bio je duboko pro­žet nacionalističkim osećanjima, pa je snaga javnog mnje­nja mogla (na sasvim demokratski način) da dovede do potiskivanja bilo kakve liberalističke ekonomske aktivno­sti, čak i bez nekog snažnog vođe ili autokrate.

[…] Utoliko je japansko društvo, društvo oštre konkurencije, mada se ta konkurencija ne odvija među pojedincima; pojedinac i po cenu svog života mora učestvovati u bici grupne konkurencije. Ta strategija omogućila je Japanu da do 1975. godine u mnogim oblastima dostigne zemlje Zapada, a u nekim i da ih prestigne.