Vreme vode

U ovoj prozi vrhunske jednostavnosti, u tesnacima asocijativnih tokova od Prusta do Zebalda, Bojan Savić Ostojić ponovo pleni istančanošću svog spisateljskog dara. Bez obzira na to što autofikcija na ovim prostorima njegovom knjigom ubire važne poene, Savić Ostojić ispisuje svoj povratak korenima na način neprimeren ma kojim tekstualnim strategijama. U „Vremenu vode“, on ne želi „da se seti nego da se seća, natenane, samog sećanja radi, bez žurbe, bez potrebe da sećanjem bilo kakvu rupu popuni“, želi da se „zaigra i zaboravi u sećanju“. Evokacija svetova detinjstva postaje na ovaj način invokacija, a označitelji ove invokacije, od Valjeva do Mionice i Beograda, pa onda opet Valjeva, postaju Zadarska ulica, „Strela-Valjevo“, oljuštena petokraka, spomenik Stevanu Filipoviću… Struktura porodičnog romana ovde se ne organizuje po načelima žanrovskih potreba, a ne postoje ni senke zaboravljenih predaka jer oni nisu zaboravljeni nego su sam narativ. Periferija postaje pandan centru, lepota se opire prolaznosti a prošlost se nikada ne ukazuje kao daleka zemlja…