Vreme i istorija: o poreklu savremene istoriografije i istorijskim pitanjima

Erling Sandmu, norveški istoričar, ispisuje genealogiju savremene istoriografije, daje pregled njenih metoda i ciljeva, počev od Herodota i Tukidida, preko Jevsevija Kesarijskog i Avgustina, renesansnih i prosvetiteljskih istoričara, pa sve do Leopolda Rankea, škole Anala i poststrukturalizma. Kako možemo znati nešto pouzdano o prošlosti? Da li je prošlost nešto što istoričar treba samo jednom za svagda da otkrije ili se ona neprestano otkriva, te je istorija otuda promenjiva i nepostojana? Kako i zašto uopšte pisati i istraživati istoriju? Da li se istoriografija, kako tvrdi Pol Ven, suštinski nije razvijala nakon antike (i dalje odgovora na isto pitanje „šta se zapravo desilo?“), i da li se najvažniji pomak u savremenoj istoriografiji ogledao u proglašavanju novih istorijskih događaja i u uočavanju dinamike u onom što se pre toga videlo kao mirovanje?

Erling Sandmu postavlja mnogo pitanja, ali čitaoce, srećom, ne ostavlja bez odgovora. U inovativno koncipiranoj knjizi (svako poglavlje uvodi fotografija s opsežnim komentarom), koja se naslanja na autorovo suvereno znanje o istoriji ali i modernoj teoriji, otkriva tajne istorijske nauke i uvodi u razumevanje istorijskih događaja i čitanje izvora, uz pomoć mnogih zanimljivih primera kao što su ogromna žaba i čudni četvoronožac iz švedskog putopisa po Kini iz 17. veka, džinovska morska neman u Severnom moru, građenje ex nihilo „srednjovekovnih ruševina“ u novovekovnoj Britaniji, muzikalni premijer Poljske… Iako se u knjizi spominju brojna imena, od kojih su neka poznata samo stručnjacima, razne istorijske škole i teorijski pravci, „Vreme i istorija“ nije pojmljiva i namenjena samo istoričarima, nego svakom ko ima interesovanje za ljude i njihovo suočavanje sa istorijom, bilo da je ona politička, verska, kulturna, ekonomska itd.

„Da li je magija bila stvarna? Da li su postojale veštice? Ljudi su verovali u magiju, a tu veru srećemo i kod elite i kod pučanstva, na optuženičkoj klupi i kod sudija, sveštenika i suseda – kod skoro svih, mnogo duže nego što na to ukazuju sudski zapisnici. Tako je, primera radi, u Norveškoj bilo prijava za veštičarenje i do duboko u 19. vek, a amajlije su se podmetale u podnožje crkava i ugrađivale u zidove još dugo potom. I dalje postoje krugovi koji se bave magijom, a čiji pripadnici sami sebe nazivaju vešticama i magovima, ali oni znaju da vlasti više ne dele njihova uverenja, svesni su da postoje mimo dominantne kulture i politike.

Naime, magija je nestala. Oko 1700. godine njeno postojanje je prestalo da se smatra istinitim. Uzrok tome je nestanak preduslova za veru u magiju: nekadašnju predstavu da su sve stvari dublje povezane, da se svet sastoji od analogija, kako je u „Rečima i stvarima“ iznosio Fuko, skrivenih veza i nevidljivih sila, skrajnula je slika sveta koju bismo nazvali naučnom. Svet je postepeno uređen kroz razvrstavanje, klasifikaciju i sistematizaciju. Izmenilo se čak i fundamentalno shvatanje šta utiče na šta i pojavio se jedan novi svet, sazdan od materije i fizičkih zakona, a ne spleta prikrivenih sila, nematerijalnih bića i animiranih predmeta. Magija je postojala u unutrašnjoj povezanosti svih elemenata tvorevine, a sa nestankom te povezanosti, nestala je i magija. Došlo je do promene načina na koji saznajemo, na koji razmišljamo o svetu, a tako i do jednog preobražaja dalekosežnijeg od puke akumulacije znanja.

Prošlost nije nesavršena verzija sadašnjosti, već širok raspon svetova i kultura čije su norme i istine drugačije od današnjih. Nekad se verovalo u drugačije istine od naših, ali se to ne može svesti na prostu tvrdnju da se nekad grešilo. Takva tvrdnja ne olakšava, već otežava razumevanje prošlosti. […] Moramo se uživeti u istine minulih vremena kako bismo razumeli i te ljude i opštu istoriju pojma istinitog.“