Vojnikova sreća

„Ja sam se mojoj zemlji sasvim odužio, i to ne samo zemlji iz koje sam pošao u rat, već i našoj braći koja su u oba rata bili na neprijateljskoj strani. Sa svojim saborcima, svojom braćom, dao sam im slobodu i državu koju nikada nisu imali, dao sam im i more, na koje nikad nisam išao, niti sam tamo letovao. Dao sam im slobodu i dostojanstvo slobodnih ljudi.
Prihvatio sam njihovu vlast, jer je u novoj državi vlast sačinjena u podjednakom broju svih naroda, bez obzira na njihov broj i veličinu… Osigurao sam im mir, jer u armiji koja je nakon rata stvorena, većinu su činili moji sunarodnici…“

Rukopis Ljubinke Šuković mogao bi se žanrovski odrediti kao duža novela ili kratki roman. Reč je o zanimljivoj prozi, u kojoj deda pripoveda svojoj petogodišnjoj unučici Milici, svoju vojničku i životnu priču. Prevashodno u kultivisanom realističkom stilu, dozirane. deskripcije i imaginacije. Deda, autentičnih seoskih narodnih korena, prenosi priču o odrastanju u valjevskom selu, mučnom težačkom životu, ali i časovima radosti.

Kao sedamnaestogodišnjak je krenuo na ratni put, stavljajući život na oltar otadžbine. Preživeo rat, albansku i druge rođena brata. Od ratnih rana lečio se u Bizerti, gde će mu se desiti ljubav s mladom francuskom bolničarkom, pripovedno vešto zamagljena… Ključna poenta iskazana je u nekoliko poslednjih rečenica cele priče. Deda je preživeo mnoga zla, potom izneverene zanose i ideale. Ali, poslužila ga je Vojnikova sreća, jer je golgote, koje mu odnose tri kroz sve nevolje živu glavu proneo…