Tren

Govoriti o poeziji Marine Ivanovne Cvetajeve a ne ponoviti što su već mnogi velikani rekli veoma je teško, gotovo neizvodljivo. Marina Ivanovna je ne samo svoju poeziju, nego o sav svoj život podredila unutrašnjem glasu, unutrašnjoj melodiji koju čuje i za kojom ide. Ona reči koristi tako što u svakoj oseti tonalitet, ritam, melodiju, i tako ih slaže da mogu dočarati ono što ona oseća i što želi da izrazi. Ako ne čuje melodiju, nema ni pesme. Posvećena tom najintimnijem osećaju, ona pušta da je nosi (pa gde je odnese) i ne zaustavlja se dok god čuje to u sebi. Često u stanju egzaltacije, preseca stihove oštrim rezovima, crticama, jer je to jedino sredstvo koje je u stanju da donese sliku stanja njenog duha u trenutku dok piše, bolje rečeno dok peva svoje misli i osećanja. Doživeti poeziju Marine Ivanovne znači čuti melodiju njenog sveta, osetiti, videti njena osećanja, i napokon razumeti tu veliku silu koja je obuzimala i terala da se sva preda. Marina Ivanovna nije znala za „ostatak” ni u poeziji, ni u životu. Zato je njena poezija toliko bliska srcima ljudi koji moraju nagonski osetiti — evo jedne od nas koja se nije bojala da voli svim silama, bez mere, i do kraja.