Iako ima u ovoj priči po koje istorijske činjenice, ovo nije istorijski roman. Niti ja imam znanja za takvo delo, niti je istorija bila sklona da se bavi ženama. U minulim vekovima negovanja kulta sile, ženama nije ostavljeno mnogo prostora. Slava je pripadala muškarcima koji su ubijajući i ginući pisali stranice povesti. O njihovoj žrtvi se pevalo. Ona se pamti i veliča.
Uveren da bi ovaj svet bio bolje i razumnije mesto za život da mu je seme zalivano manje ljudskom krvlju, a više samilosnim sestrinskim i majčinskim suzama, poželeo sam da ispričam jednu priču o ženskoj žrtvi. O žrtvi koja podrazumeva, ne toliko telesno, koliko duševno i emotivno davanje:
Despina Olivera, najmlađa kći kneza Lazara i kneginje Milice, poslata je u harem turskom sultanu Bajazitu više kao robinja i ratni plen, a manje kao žena. Bačena u postelju očevog dželata, na oltar srpskog opstanka prinela je čast, mladost i materinstvo. Ali gle čuda! Sačuvala je svoje ime i svoju veru. Boreći se koliko lepotom, još više hristoljubivom dušom, Olivera ne samo da se nije, kao hiljade drugih žena, preobratila u nepoznatu tursku kadunu, već je čak i njega – Bajazita, u boljeg čoveka preobratila. Time je smisao Oliverine žrtve postao potpun, a promisao Božja ispunjena.
– Pisac
*
„Ne po vremenu ljudskom već po vremenu nebeskom zarđaće sablje, iskopneće i u zemlji istrunuti posečene glave, presahnuće naše prolivene suze i hleb će se današnji pojesti da hlebu sutrašnjem mesto načini. To nije u našoj moći i u volji našoj. Jedino što sada i svagda mi činiti možemo to je da duše svoje sačuvamo“..
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.