Sve je u glavi (II izdanje)

NAGRADA KAROLJ SIRMAI ZA NAJBOLJU KNJIGU PRIPOVEDAKA ZA 2021. GODINU

Kad se majka razbolela i kad smo saznali da ima rak, nekako u isto vreme su u Poljskoj krenule demonstracije radnika u Gdanjsku i čitava država je još uvek bila u žalosti zbog smrti Josipa Broza Tita. Ja sam studirao književnost u Novom Sadu i stanovao sam u sobici dva sa tri, metar i trideset vlage, u Ulici Dostojevskog. Do trenutka dok majku nisu uputili u Kamenicu u bolnicu, nisam ni znao koliko smo bliski i koliko sam je, u stvari, voleo.

(odlomak iz priče Sve je u glavi)

Nesumnjivo je da se radi o zrelom i rasnom pripovedaču, koji najčešće evokativno i retrospektivno pripoveda o svom detinjstvu i mladosti, o svojoj porodici i đačkom vremenu provedenom u rodnom Banatu. (…)

Ove priče za decu i mlade sa istim zadovoljstvom mogu čitati i odrasli čitaoci, budući da je granica među ovim literarnim žanrovima prilično relativna i fleksibilna. Negujući sopstveni stil i otkrivajući jedan sasvim novi svet, pisac istovremeno povezuje porodičnu povest sa istorijom rodnog mesta tako da možemo govoriti o individualnom i kolektivnom iskustvu, čija je paradigma vezana isključivo za svet detinjstva i prvu mladost. Širok je repertoar tema i motiva – od prve ljubavi, „ranih jada“, školovanja, pa do prvog osećanja detinjeg srama i socijalne razlike među decom i ljudima. I pored svega toga, pisac je pokazao izvanredan smisao za humor i komiku, što predstavlja još jednu značajnu dragocenost u sadržaju i strukturi ovih priča za decu i mlade. Bez obzira na povremene tonove nostalgije i melanholije, u pričama, ipak, provejava vedrina duha, optimizam i čovekoljublje, kao etičke i estetičke konstante koje su naglašene i dominantne.

– Prof. dr Milutin Đuričković

Porodica je toplo gnezdo, nasuprot surovom svetu, poručuje Vlahović. Njegovo pripovedanje se odlikuje naivnošću i maštom, ali i nekom blagom setom, koja nije uvek karakteristična za ovaj žanr, što pripovesti čini originalnim. Ova zbirka priča, veoma spretno ulančanih u niz koji povezuju glavni junaci, ravnica kao mesto i okvir za radnju i vreme koje može da bude univerzalno, neodređeno, čini da može da se posmatra i kao roman. Tada bi priče bile poglavlja koja u čitaocima bude duboke emocije, izazivaju osećanja, uzbuđenja i napetost.

Kikinda, Novi Bečej i okolina, to su prostori našeg dečaka, naseljeni dobrim ljudima, likovima oslonjenim na čvrste moralne osnove i dirljivim sećanjima na doživljaje od pre više od pola veka. Aristeotelov pojam mimezis – oponašanje stvarnosti u zbirci Radovana Vlahovića, vodi čitaoce u apoteozu detinjstva, u pravcu izvora zrelosti. Vlahović nije samo ove priče pisao, on ih je proživeo, one su u njemu izazvale jake emocije da bi im se u zrelom dobu ponovo vratio kao uplivu u specifikum vremena i ljudi i lučama dragocenog iskustva.

– Prof. dr Slađana Milenković