Sve čudnije je čudo

Elegantna fraza ove lirike, na terenima od Singidunuma do Atosa, od Panonskog do jadranskog mora, jeste ono što predstavlja dinamičnu okosnicu čitavog njegovog ciklusa po zemlji balkanskoj i panonskoj. Svakodnevno smanjuje se svet i moja senka, kazuje Medaković, i ta dramatična miopija u odnosu na daleko već i nama nedostižne koncentrične krugove saznanja i osećajnosti, svakako je u osnovi gubitnićka. No, sve bi se moglo reći samo uslovno, se ovo: lizizam Medkovića neguje strašno i raskošno konteplativno one negdašnje vedute, da se zaista može govoriti o zaveštanju. I u parafrazi poznatog, tužnog akorda Miloša Crnjanskog iz Seoba zabeležiti kako ovde zaveštanje ima, ali kraja nema njegova pesma Sve čudnije je čudno, datirana skora snjim datumom koji nas navikava na novu milenijumsku situaciju (2000.godina) elegantno i u isti mah bolno, no bez rezignacije koju nalazimo kod tolikih savremenika i svedoka proteklog veka, skazuje na izvrnutu rukavicu ranijeg smisla, učenih i naučenih naših hijerarhija vrednosti, metafizike tolikih naraštaja kako su prolazile godine, a bogme i decenije Medakovićevog pevanja i mišljenja, sve je više i preglednije postajalo vidljivo kako se njegov pejzaž interiorizovao, a kako je, istovremeno, njegov gorljivi patriotizam, blizak stihovanim razmišljanjima Veljka Petrovića o korenici staroj, o grmu koji je večit, i o vertikalama naših prečanskih sudbina, kao znamenjima usred ravnice srpskog severa, sve je više sticao auru velike planetarne bitnosti. Dejan Medaković, bez ikakvih sumnji, ide u red naših najobrazovanijih stvaralaca i naučnika dvaju poslednjih stoleća. Međutim, u njegovoj lirici nema ni traga ni glasa o razmetljivostima koje inaze na žalost – postaju tako često neophodan rekvizit tolikih naših pesničkih savremenika. Basobrnuto, njegov stih je setan, on je memento našoj zlehudoj prošlosti, tako slavnoj i tako često u nametnutom pragmatizmu zurajivih modernih vremena kojima se sa toliko duha narugao i Čaplin, kazivao uzdržano, saosećajući ali joši više saučestvujući u opštem bolu, u nedostatku samosvesti, u porazima koji tište.

– Dr Draško Ređep