Strasti

Henri Rene Albert Gi de Mopasan (5. avgust 1850 – 6. jul 1893) Mopasanov deda Alfred le Poatven, bio je u mladosti najbolji prijatelj velikog francuskog pisca Gistava Flobera, koji je postao Mopasanov književni mentor. Mopasan je u samo jednoj deceniji, od 1880. do 1890. napisao preko 300 kratkih priča i novela, kao i šest romana. Od posledica sifilisa iz rane mladosti, poste-peno je poludeo i umro je ne napunivši 43 godine. Književna kritika smatra Mopasana „ocem moderne kratke priče“ i, uz Čehova, najvećim majstorom ovog žanra u svetskoj literaturi.

Ljubav i strast, ono što je Mopasan najbolje poznavao, tema su ovog malog izbora od 11 priča, koje pokrivaju čitavu deceniju u kojoj je Mopasan aktivno pisao i objavljivao. „Jedna pariska avantura“, prva pripovetka u ovom izdanju, objavljena je početkom 1881, a poslednja, „Oto otac i sin“ krajem 1889. godine. I jedan ovakav izbor dovoljan je da pokaže koliko je ovaj genije francuske književnosti i danas moderan. „Veselo je u gradu, i mi posmatramo žene. Ah, kako su primamljive u tim svetlim haljinama, lakim haljinama kroz koje se vidi telo. Lutamo onako, bez ikakvog cilja, s radošću u duši; lutamo, njuškamo i vrebamo. Kako su prekrasna ta jutra! Vidimo kako dolazi izdaleka, izdvojimo i prepoznajemo na sto koraka onu koja će nam se svideti kad bude sasvim blizu. Po cvetu na njenom šeširu, po pokretu glave, po hodu, pogađamo da je to ona. Dolazi, i ti kažeš sebi: »Pazi, evo jedne!« I ideš joj u susret i gutaš je očima. Da li je to neki devojčurak što obavlja poslove za neki dućan, ili mlada žena koja se vraća iz crkve ili ide svom ljubavniku? Šta je to važno! Grudi su joj oble pod providnom bluzom. O, kad bi mogao da ih dodirneš prstom, prstom ili usnama. Pogled joj je plašljiv ili odvažan, glava crnomanjasta ili plava. Šta je to važno! Od slučajnog dodira sa tom ženom što žuri prostruje ti žmarci niz leđa. I kako silno želimo, sve do uveče, tu koju smo tako sreli! Zaista, dobro sam zapamtio dvadesetak ženskih osoba koje sam jednom ili deset puta video na taj način, i u koje bih se ludo zaljubio da sam ih bliže upoznao. Ali eto, one koje bismo voleli do ludila nikad ne upoznamo. Jeste li to već primetili? To je veoma čudno! S vremena na vreme susretnemo žene koje nam pomute mozak požudom čim ih vidimo. Ali takve samo vidimo. Kad pomislim na sva ona čarobna stvorenja pored kojih sam prošao pariskim ulicama, dođe mi da se obesim od muke. Gde su? Ko su? Gde da ih pronađem, da ih opet vidim? Postoji izreka da čovek često prolazi pored sreće. Lepo! Ja sam siguran da sam prošao više nego jednom pored one koja bi me ulovila kao konopljarku na mamac svog svežeg mesa. . . “