Stid

IZGUBLJENE ILUZIJE U KOJIMA SE PREPOZNAJEMO

Intimna kamera romana Stid velikog peruanskog pisca Santjaga Ronkaljola, prati članove tri generacije jedne prosečne porodice u Limi. Roman jednostavnim i neposrednim jezikom oslikava život iznutra, onakav kakav zaista jeste, u Peruu, u Japanu, u Meksiku. Ili Srbiji.

Šest tačaka gledišta ogoljavaju izgubljene iluzije tri generacije. Protagonisti romana suočavaju se sa problemima tipičnim za svoje godine i sredinu u kojoj žive. Sredovečni Alfredo saznaje da mu je ostalo još šest meseci života (i dve godine da isplati hipoteku), ali ne uspeva to da saopšti nijednoj osobi iz svog okruženja. Njegova žena Lusi „imala je mnogo toga da ispriča svom mužu, ali nije tačno znala šta”, a u nedostatku životnih (i bračnih) uzbuđenja sama sebi piše anonimne erotske poruke. Njihova ćerka Marijana, trinaestogodišnjakinja u raljama puberteta, između licemerja okruženja i porodične anemije odlučuje da žrtvuje – sebe.

Najmlađi član porodice, Serhio, simbol dečje nevinosti/surovosti, živi u svetu mašte na oštroj ivici tragične stvarnosti. A senilni Dejka, kadar „da posegne za uspomenom iz 1956. i da je iskoristi kao da je jučerašnja”, jednako je željan ljubavi, pažnje i društva, u staračkom domu ili porodici. U ovoj galeriji intimnih uvida junacima se pridružuje i mačor Roki, koji romanu daje nesvakidašnji ritam, komičnost i uravnoteženost, bori se sa nagonskim zovom za parenjem, mirisom koji mu „stvarno radi grozne stvari”.

U toj tragikomičnoj priči, svaki junak poseže za određenim lažnim predstavama ne bi li opstao. Kao i svi mi, uostalom.

„Premda roman Stid od samog početka stavlja do znanja da je reč o darovitom književniku koji vešto koristi svoj novinarski i televizijski zanat, njegova najveća vrednost jeste univerzalnost, izuzetno razumevanje autora prema vrlinama i manama svakog lika – tolika da i čitalac s njima oseća empatiju – i činjenica da je u ovoj knjizi, baš kao ponekad i u životu, svaka stvar nazvana svojim imenom.”