Stevo Žigon

Poštovaoci umetnosti jednog od naših najvećih glumaca i reditelja Steva Žigona dobili si, zahvaljujući generalnom sponzoru Nagrade za životno delo „Dobričin prsten“ – Fondu Madlena Zepter, kao i izdavaču – Savezu dramskih umetnika Srbije, monografiju o ovom umetniku. Jer, prošlogodišnji laureat Dobričinog prstena, uz repliku prstena i plaketu, dobija monografiju o svom delu. Ovog puta, priređivač je Zoran T. Jovanović.

Osamnaesti laureat, u bogato ilustrovanoj publikaciji na oko 350 strana, uz fotografije, crteže i krokije, dobio je i tekstove iz pera kritičara, teatrologa, kolega… Tu je i čestitka Žana Pola Sartra, Stjuarta Barča, Žilbera Geza, Slesareva…

Podeljena u četiri segmenta, monografija sadrži i Žigonovu prepisku, tekst Isidore Sekulić o „Kandidi“ Šoa, esej Živojina Pavlovića, Milosava Buce Mirkovića, Nikole Miloševića, Petra Volka, Gojka Šantića, Ranka Munitića…

Njegovo neprikosnoveno poznavanje Čehova i Dostojevskog, ali i Šekspira i Šoa, zabeleženo je ne samo u sećanjima, već i u tekstovima neobično bogate, iako selektivne bibliografije: kritičara Milana Bogdanovića, dr Huga Klajna, Elija Fincija, Raška Jovanovića, Vladimira Stamenkovića, Muharema Pervića, Slobodana Selenića, Feliksa Pašića…

Sam Žigon autor je tri knjige: „Žigon: hronika“ (1998), „Monolog o pozorištu“ (2002) i „Dramatizacija i adaptacija“ (2003). U ovoj riznici o životu jednog, posve neobičnog i značajnog umetnika, svakako da je najdirljiviji tekst njegove kćerke Ivane. U eseju posvećenom svom ocu „Moj tata Stevo“ napisala je na kraju: „…Nemojte se čuditi što ga i danas u sedamdesetosmoj godini lepotice okružuju kada liči na, kako je sam izvoleo da definiše, ‘mrava pod mikroskopom’. A ja ga zaista volim! Onako, sa čežnjom, kao što se vole dinosaurusi, jer moj tata, to je retka vrsta koja izumire…“

I dok nas sa naslovne stranice monografije gleda nezaboravni, strasni Robespjer Stevo Žigon, priređivač je, u poslednjem trenutku, uspeo da na poslednjoj stranici unese i još “vruću” fotografiju na kojoj iz ruku Nikite Mihalkova Žigon prima Zlatnu medalju „Nikolaj Mordvinov“ za životno delo, u Moskvi, na sceni teatra Na taganke.