Srpsko selo

… Halpern nije proizveo samo opis potreban za njegova lična teorijska interesovanja i uopštavanja. Naprotiv, njegov integralni opis sela, otvorenog prema uticajima koji su u njega prodirali iz drugih segmenata društva kome je pripadalo, praćenje i merenje promena koja su u njemu nastajale, dostupan je svima i kao rekonstrukcija konteksta i kao izvor pojedinačnih saznanja. Od tog modela fiksiranog i u prostoru i u vremenu, moguće je, kao što je to činio Halpern, putovati ka vremenu sadašnjem, ali i u prošlost dokle god postoje pouzdani izvori informacija za tu oblast na osnovu kojih se mogu meriti promene, kao što su, na primer, turski defteri i popisi stanovništva u XIX veku. Kako je onda moguće da „Srpsko selo“ nije postalo nezaobilazan priručnik generacijama srpskih etnologa/antropologa? Iz ovog sasvim lapidarnog prikaza Halpernovog pristupa i porekla ključnih koncepata jasno je da je u pitanju sasvim drugačiji način istraživanja nego što je to bio slučaj u klasičnoj srpskoj etnologiji. Kod nas, podaci su sakupljani izolovano jedan od drugog, bez problemskog ili teorijskog usmerenja, pogleda uperenog u prošlost, s ciljem da se rekonstruiše inventar kulturnih tvorevina prema unapred ustanovljenim rubrikama, istaknu prvenstveno pronađu instrumentalni elementi u dokazivanju prava na neku teritoriju ili za potvrđivanje ili izgrađivanje nacionalnog identiteta. Teorijski nerazvijena, etnologija je u godinama posle Drugog svetskog rata prošla kroz ozbiljnu krizu sopstvenog identiteta delujući u okviru nove socijalističke zajednice koja nije bila tolerantna prema pojedinačnim nacionalnim aspiracijama. Umesto da se što pre okrene ka uzorima koji su mogli pomoći da brže izađe iz krize – takav zaokret će se dogoditi tek nekoliko decenija kasnije – uglavnom je kaskala starim utabanim stazama, dok su predsta-vnici nove ideologije pokušavali na svaki način da nametanjem sopstvene vizije marksizma, uguše svako nastojanje da se istraživanja modernizuju i problematizuju. Taj sukob interesa je epistemizovan u ukrštanju kopalja „naprednih marksista“ na čelu sa Š. Kulišićem i „nazadnih funkcionalista“ otelotvorenih u liku i delu M. S. Filipovića. Dok je stručna javnost uglavnom, s časnim izuzecima, bila nezainteresovana za metode i rezultate istraživanja bračnog para Halpern, političke vlasti i izvesni novinari su, od početka šezdesetih godina, veoma budno, u stilu „balkanskih kontrašpijuna“ pratili njihovo delovanje, kao i rad drugih ameri-čkih antropologa na radu u Jugoslaviji. Pitanja u jednoj anketi sprovedenoj širom bivše Jugoslavije, uključujući i osetljivo područje BiH, o društvenoj i nacionalnoj strukturi oblasti, potom o nivou obrazovanja, pripadnosti verskim zajednicama, izvoru informisanja ili zdravstvenom stanju, okarakterisana su kao „zloupotreba naučnog rada u špijunske svrhe“…