Snežni čovek

David Albahari je pisac prilicno zatvorenog, na momente cak hermeticnog izraza, autor koji zahteva ne samo veliki citalacki napor, vec i punu saradnju citaoca u izgradjivanju znacenja pojedinih dela. Uprkos tome, on je tokom svog gotovo tridesetogodisnjeg postojanja u srpskoj literaturi stekao ne samo nepodeljenu naklonost kritike, vec i prilicno veliki broj citalaca. Interesantna je pojava da se medju ljubiteljima knjige u Srbiji tesko moze naci citalac koji nema jasno izrazen vrednosni stav prema Albaharijevom opusu: s jedne strane nalazi se prilicno sirok sloj obozavalaca njegove proze medju kojima on cesto predstavlja pravog kultnog pisca, dok se s druge strane nalazi nesto uza grupa onih kojima izrazita slozenost i naglasena artificijelnost njegova izraza stvara prilicno jak otpor. Kritika je od samog pocetka prihvatila Albaharijevo stvaralastvo uz izuzetno pohvalne ocene, pocev od najranijih prikaza prve zbirke, kada je Bogdan A. Popovic zakljucio u prikazu Porodicnog vremena da je pripovedacka polazisna pozicija za darovitog mladog pisca… od neprocenjive vrednosti, pa sve do skorasnjeg suda Vase Pavkovica da je samo pitanje vremena kada ce svet prepoznati velikog pisca srpskog jezika. Albaharijeva dela osvojila su mnoge knjizevne nagrade, medju kojima su svakako najznacajnije visoko prestizne nagrade casopisa NIN za roman godine i nagrada Balkanika za najbolji roman na Balkanu 1996. godine, dodeljene Mamcu. Albaharijeva ostvarenja prevodjena su na francuski, nemacki, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, makedonski, slovenacki, albanski, slovacki i madjarski jezik.