Sfere II: globusi

Druga knjiga velike trilogije Petera Sloterdijka Sfere II, nastavlja na onom mestu na kojem su se Sfere I zaustavile, ali ne ide istom putanjom, ne sledi iste tragove, već kreće drugim tragalačkim linijama i s neuporedivom duhovitošću i energijom suočava nas sa čitavim svetovima za koje nismo ni znali da se na takav način mogu posmatrati. Ako bismo se poslužili tehničkim jezikom, rekli bismo da Sloterdijk ponavlja gest nekih svojih velikih prethodnika, poput Žila Deleza recimo, i u pitanje dovodi poredak predstave. Zapadni naučnici i filozofi, piše Sloterdijk, postavljju ispred sebe kuglu kao realno prisutan model i u toj predstavljenoj kugli nastoje da vide celinu postojanja, čak i nekakvu natprirodnu suštinu (boga). Na taj način oni povlađuju mišljenju koje traga zaonim jednim, monotonim i monolitnim, koherentnim i celovitim. Istovremeno, međutim, događa se nešto neočekivano, suprotno namerama i to upravo zahvaljujući zakrivljenosti kugle, izmeštanju perspektive koja se kroz kuglu prelama. „Zahvaljujući predstavljanju kugle i panoramskoj navigaciji po širokom prostranstvu“, piše Sloterdijk, „koje privlači i oštri umi nežnu dušu, sâm intelekt postaje filozofski; on učestvuje u egzaktnoj žovijalnosti koja pripada samo panoptičkom bogu u njegovoj korelaciji sa samim sobom, korelaciji koja postavlja svet“. Misliti kuglu nipošto ne znači misliti neki, bilo koji predmet, ma koliko, inače, on bio neobičan. Misliti kugli znači suočiti se nužnom izmenom perspektive iz koje mislimo. „Misliti kuglu“, kaže nemački fiulozof, „znači otuđiti se u ono-ogromno, postajući njegova lokalna funkcija“. Misliti kuglu, drugim rečima, znači izložiti se gubitku poznatog sopstva, a teško da je zamisliva uzbudljivija pustolovina od te. Čitati Sfere II Petera Sloterdijka znači upustiti se upravo u takvu pustolovinu zajedno s jednim od najuzbudljivijih savremenih filozofa.