Semolj gora

Roman danas ima najčudnije oblike. Miro Vuksanović je odlučio da svoj roman oblikuje od 878 priča o rečima, priča koje nisu samo opis značenja neke reči, već su, istovremeno, i pokušaj da se u svakoj reči pronađe jedan fragment za veliku fresku života. A sama okolnost da Vuksanović koristi reči koje su se povukle iz javne upotrebe, koje dolaze iz pamćenja onoga ko je više od svega zagledan u sam jezik, pokazuje da je piščev cilj bio samo jedan – da u jeziku stvori svet one lepote koja je iščezla iz života.

Iz mnoštva fragmenata – okupljenih oko neobičnih, živopisnih, retkih ili uveliko potisnutih reči – izrastaju konture celovite fabule o ambijentu koji, u podjednakoj meri, poseduje i stvarnosne i mitske dimenzije. Stilsko-smisaona kompaktnost romana Semolj gora zasniva se na jedinstvenosti duhovne, mentalne, etnografske i jezičke boje, takođe na osobenoj narativnoj i sadržinskoj postupnosti koja je neusiljeno usaglašena sa azbučnim redosledom zaokruženih kratkih celina.

Nepredvidljivo raznoliki oblici pojedinih fragmenata – od realističkih i fantazmagoričnih priča u trećem i priča u prvom licu, preko rečnički motivisanih objašnjenja, do dijaloški saopštenih i poetski intoniranih prizora – obezbeđuju Vuksanovićevoj knjizi semantičku dinamiku, dramaturšku gipkost i značenjsko-simboličku sugestivnost.