Sećanje na pomolu

Niko nema pravo da od čoveka traži da spokoj priloži kao votivni dar, da ga žrtvuje polažući ga pred tuđe noge ili tuđu volju. Mir je neprocenjiv i zato ga treba braniti do kosti, do krvi, do ivice sebičnosti.

Sećanje na pomolu – knjiga intimna, iskrena, ljudski prisna, te neminovno i bez oklevanja uvlači u fabulu. Narativ romana kroz redove jednako diše, a taj dah se ubrzava od momenta zapleta kada se glavni junak nađe među zidovima čudne, neznane institucije u koju je nevoljno, tuđom rukom doveden pod nerazjašnjenim okolnostima. Protagonista počinje da se orijentiše, bori (ne) snalazi lavirajući od ogorčenog nezadovoljstva do trenutaka u kojima se ponaša kao dete u začaranom zamku gde igrom traži izlaz. Uz začine Kafkine atmosfere prepletene s živopisnim dijalozima naviru čitaocu pitanja i osećaji koji traže odgovore. Uzbuđenja se zatiču neočekivano, pa čak i kroz privid mentalnog posrnuća, koje kao Damoklov mač stoji nad svakim čovekom kada se obre u savremenom svetu. Pre ili kasnije, sve će se dovesti u pitanje: ko je prav, a ko kriv, da li je i ko deo neobičnog eksperimenta, kome je pomoć potrebna, a kome je namenjeno da bude vidar. Na elegantan način se provlači i pitanje nad pitanjima – ko je sposoban da bude srećan, kome je sreća data a neprepoznata i, naposletku, ko se sreće ne plaši pa hrabro može da ogrne njen plašt.

Nakon nekoliko prethodnih romana, Alma Koman, svojim čitaocima još jednom daruje suze i smeh kroz romaneskni rukopis vrcavih zapleta i tako poziva svakog čitaoca da se približi što više može njenim protagonistima. Paleta živopisnih likova defiluje u neverovatno širokom dijapazonu i strukturi karakera i ličnosti – heroji i antiheroji brzo menjaju svoje uloge ukazujući na relativnost, sukobljavaju se ličnosti koje rade pod najtežim kulukom jer su zarobljene u dužničkom ropstvu svom egu i oblapornoj sujeti, naspram onih duša potvrđenih andela čuvara koje postojanjem i prisustvom leče. To je moj prvi utisak. Prvi, ne i presudan. Presudan utisak daje samo vreme. Vreme je ta sila koja utisak prevodi u argumente, koja kaže da li greška ima formu previda ili postojanost navike, koja svedoči o učinjenim delima osvetljavajući ih kao lažna obećanja ili kao čvrsto održane reči, koja proverava iskrenost osmeha … Vreme će reći ili samo došapnuti, ali neće prećutati istinu.