Satni mehanizam samoće

Sve se može popraviti i zakrpiti, osim prošlosti i sve se može izmeriti, osim samoće.
To je znanje samrtnog časa.

Rastanak sa životom nije i rastanak sa uspomenama na prošle dane i porodično nasleđe, koje se rasprskava pred samrtnikom kao ogledalo trajanja u kome se prepoznaju likovi njegovih predaka; oca, epileptičara i lutajućeg trgovca, i dede, metodističkog sveštenika opsednutog ludilom. Na samrtnoj postelji Džordž Vašington Krozbi, pasionirani časovničar, shvata da je život sastavljen od pačvorka, delova i delića našeg i tuđeg življenja, koje sklapamo u mehanizme sećanja, spajajući nespojivo i tražeći dublji smisao bivanja. Život počinje u sudbini predaka, a završava se onda kada njihove i naše uspomene postanu deo porodičnog pamćenja, ali i zajedničke smrti.

Hardingov osećaj za tragično, elegični tonovi, gorki ukus uspomena i uzvišenost života, stvaraju veliku priču o ljubavi, veri, bolesti, sudbini… Samo su uzvišene egzistencije u stanju da dostojanstveno napuste život, noseći u sebi večne slike i svu tragiku vlastite porodične sudbine. Harding je uspeo da stvori baš takvog junaka, običnog i uzvišenog istovremeno. Zato je njegov opis umiranja večna priča, kao i život.