Sati

Biografija Erika Satija, objavljena je prvi put 1974. godine u ediciji „Solfež“. Sadašnje izdanje, pregledano i prošireno, sadrži iscrpan popis muzičkih dela, novu diskografiju i sređenu bibliografiju.

„O kome govori ovaj otužni tekst? O poznatom Eriku Satiju, pet godina pre njegove smrti. Bez pravog prijatelja, bez deteta. Ali slavnom. U više navrata bio je u žiži hronike; tvrdoglavo istrajavajući na svojim idejama konačno je dobio ono što je želeo. Dakle, zašto zavideti Robinzonu na njegovom crncu Petku? Međutim, ni sam se nije zabavljao na svom pustom ostrvu koje je predstavljala njegova ‘kula od slonovače’, soba u Arkeju u kojoj je živeo dvadeset sedam godina i u koju niko nije ušao za vreme njegovog života. Nakon njegove smrti ostali su mračni prozori, paučina, razno smeće, sakriveno ispod poklopca raštimovanog klavira, gomila prljavštine i uginulih insekata… U istoriji muzike Satijeva muzika je bez roda. Zato se odmah prepoznaje orkestar u kom se krevelji tuba, bojažljivo plaču flauta i violine; odlomak fuge, skala, mehanizam koji je na putu ka trećoj dobi; to je početak ‘Parade’: podrugljiva poezija… Taj usamljenik se potrudio da javno prikaže svoju samoću: lornjon, brada uvijena u špic, polucilindar, kišobran, uzana jakna, veoma kratke pantalone i prašnjave dokolenice… U boemskim krugovima, koje nikada nije prestao da posećuje, ovakvo ‘građansko’ oblačenje nije bilo primereno; koštalo ga je poređenja sa Čaplinom… U svakom slučaju, ovakav kostim je izražavao više od originalnog: potrebu da bude primećen, prepoznatljiv; spoljašnji dokaz poniznosti, ali drske poniznosti…“

– An Rej, „Usamljenik u društvu“