Sarajevo (studija o uzrocima svetskog rata)

Veći deo ove knjige bio je već napisan kada je grupa spretnih protivnika koji se kupe oko nemačke „Kriegsschuldfrage”, a naporedo s njome gospođica Duram u Engleskoj i profesor Fej u Americi, počeli da vešaju o veliko zvono „otkrića” g. Ljube Jovanovića u almanahu „Krv Slovenstva”, da bi Foreign Affairs pokušali opteretiti Srbiju glavnom odgovornošću za izbijanje Velikoga rata. Oni prijatelji Srbije na zapadu koji su kroz celi rat ispovedali teoriju o nevinosti zvanične Srbije, u prvi mah, nisu baš tako ozbiljno uzimali dosta jasne iskaze g. Jovanovića da je zvanična Srbija znala za zaveru koja se sprema, smatrajući da će nadležni na vreme izneti potrebne podatke i dokaze da suzbiju optužbe tako štetne dobru glasu Srbije. Mesto toga, g. Pašić je uporno ćutao čitavu godinu dana, što su neprijateljski raspoloženi inostrani kritičari tumačili kao ćutanje čoveka uhvaćena u krivici; dok je opet jugoslovenska štampa, većim delom, celu stvar uzela sa pogrešne strane, pa je iskoristila u partijske svrhe (ukoliko dolaze u obzir pristaše sada jednog drugom protivnih Pašića i Ljube Jovanovića). Kada je, napokon, g. Pašić progovorio, bilo je jasno da je i on zainteresovan, i to ne toliko radi moralne strane same stvari koliko radi njena uticaja na unutarnju političku situaciju u Jugoslaviji; usled toga, njegov zakasneli demanti, nepoduprt dokumentima ili bilo kakim dokazima, teško da bi uverio kritičare u inozemstvu, koji nisu već uvereni drugim, malo jačim, argumentima. Na sreću dobrog imena Srbije, ne zavisimo od onoga što pojedini političari misle da u izvesnom momentu, treba da reknu ili oporeknu. Imamo u obilju pouzdanih podataka — često, dabogme, zaobilaznih, ali u svojoj dopunjujućoj se množini veoma ubedljivih — koji pokazuju, da su iskazi g. Jovanovića ne manje neverovatni nego što su lako nabačeni i pozitivno štetni. Ja stoga verujem, da će i čitaoci ove knjige, sa mnom zajedno, odbaciti priču iz „Krvi Slovenstva” kao potpuno nepouzdanu. Ali sve da je i tačno što je onde rečeno, to ne bi ni u čemu izmenilo tri osnovne činjenice: 1) da je Sarajevski atentat bio samo krajnji događaj u jednom spontanom pokretu koji se razvijao u Bosni i u Hrvatskoj, a koji Srbija nije mogla obuzdati; 2) da je Austrougarska od svoje strane još u godinama pre rata sistematski pripremala pokorenje Srbije; i 3) da se Austrougarska i konačno odlučila da ostane pri svom napadačkom držanju, kad je znala da joj je pomoć Nemačke po svaku cenu osigurana. O svemu tome daju obilno dokaza sami nemački i austrijski dokumenti, kao što će se videti iz izvoda u poslednje tri glave ove knjige.