Sang

Sang gradi poetski zaplet kroz interakciju jezičkih sila i čovekove pozicije u odnosu na njih. Dok pesnički subjekat stoji zapitan nad lingvističkom energijom koja ga preplavljuje, on istovremeno pokušava da se izbori sa svojom odrođenošću od prirode. A ona mu se čini podjednako čudovišnom i bliskom – oseća kako ga dubinski prožima, ali mu i semantički izmiče. Simboličko-tematska jezgra knjige Sang su artikulacija, arheologija i agrokultura. Ovo poslednje treba tumačiti kao ono što ta reč izvorno znači – kultura polja, kultura tla, u kome se talože slojevi našeg iskustva, naše kolektivne istorije prožete individualnom. Arheologijom se probijamo kroz te slojeve, otkrivamo ih, upoznajemo, ispitujemo, pokušavamo da ih sistematizujemo, da shvatimo šta oni znače po sebi, a šta znače za nas. Artikulacija dolazi na kraju, kada sve te nanose (raz)otkrijemo i vratimo ih na uvid svetlosti dana, onda pokušavamo da (pro)govorimo o njima i pred njima. Otuda nazivi pesama podražavaju cikličnosti promena zemlje i prirode u koje je čovek uhvaćen i traži idealan oblik svog sadejstva sa njima.