Sablasni podstanar

Henri Džejms (184-1916.) poznati i uticajni britanski pisac rođen u Americi, smatra se jednim od najvažnijih predstavnika književnog realizma 19. veka. Našoj publici je poznat uglavnom po romanu „Portret jedne ledi“ i noveli „Okretaj zavrtnja.“ U svojoj plodnoj karijeri Džejms je napisao više od dvadeset romana, kao i veliki broj pripovetki, putopisa i književnih kritika. U prividnom neskladu sa svojim realizmom i temama poređenja Starog i Novog sveta, tradicije i novog morala i slobode, Džejms je celog života pisao izvanredne „gotske“ priče. Ovde je pred čitaocima izbor iz njegovih sablasnih priča, koje istovremeno pružaju dobar uvid u njegov prepoznatljiv stil i stavove. Upravo ono za šta su ga kritičari često optuživali, neodređenost, dugačke rečenice i preterano „latinizovan“ i intelektualan jezik, daje određenu baroknu raskoš njegovim pričama o natprirodnom i omogućava mu da ih, bez banalnih i previše upotrebljavanih stilskih sredstava, učini istinski napetim i jezivim.

„Kirija za duha“ je napet i neobičan iskorak iz šablona priče o ukletoj kući, u kojoj atmosfera jeze, krivice i kajanja dovodi do sasvim neočekivanog raspleta. Ni u jednom trenutku se ne hvatajući u zamke žanra, autor je zaokružio priču o kući koju avet koristi kao podstanar u pravo malo remek delo tog istog žanra, svesno ne odgovarajući na očigledna pitanja, on daje neke tim vrednije moralne i društvene odgovore.

„Oven Vingrejv“ se takođe bavi pitanjem morala viđenog kroz vizuru društvene, odnosno porodične tradicije. Mladi vojnik koji najviše obećava u celoj klasi pitomaca, sagledavši moralnu trulež rata i vojničkog zanata, odlučuje da odustane od takve karijere. Pritisak raste, tragedija kao da je unapred najavljena, oživljavaju predački duhovi u staroj i zlokobnoj kući, ali posledice su ipak drugačije nego što je iko mogao da predvidi.

„Prijatelji prijatelja“ su neka vrsta „sablasne romanse,“ još jedan iskorak u neočekivanom pravcu koji ipak ostaje u okvirima žanra, i vođen znalačkom rukom stiže do izvanrednog raspleta. Cela priča je džejmsovski uglađena, puna psihološkog naboja i impresionizma, ali ono što čitaoca tera da sve vreme bude „kao na iglama“ nije čisti strah ili šok ili užas kakvom se pribegava u omasovljenom hororu, već pre imanentna neizvesnost, jedna duboka i neotklonjiva nelagoda.

Na kraju, „Stvarno prava stvar“ je priča o preminulom poznatom piscu čiji poštovalac i učenik dobija posao od piščeve supruge da napiše knjigu o njemu. Duhovno prisustvo pokojnika postaje sve jače, gotovo opipljivo, učenik i udovica ga osećaju i tumače na različite načine, i neumitno se nameće pitanje da li je njihovo postupanje zaista u skladu sa pokojnikovim željama. Zar i mrtvi nemaju pravo na intimu? Istinski uznemirujuća psihološka dilema završava se tipično – potpunim porazom.