Regina Panonija

I u središtu novog proznog ostvarnja Slobodana Mandića ostaje višeznačni pojam Panonije kao stožer za raslojavanje individualnih i kolektivnih sudbina-priča. Nastojeći da imenuju tu ravnicu čiji su podanici, pripovedači u ovom romanu se pitaju da li je ona more izgubljenog vremena, jedna večna sadašnjost koja niveliše i nadvladava sve druge oblike i mogućnosti, ili pak nepregledno polje koje se ne da prehodati, u čijem beskraju svi redom postaju jednako izgubljeni: možda smo svi tek njena priviđenja, kako se pred njenom carskom statuom, negde na početku Bačkog kanala, u magnovenju učinilo jednome od njih. U knjizi teku dva istovremena narativna toka, istorija nestajanja i povest spasenja glavnih likova. život je pun propuštenih prilika, kaže pripovedač; od njih bi se dao sastaviti nov i sadržajniji životopis: od neostvarenosti koje su se mogle spustiti u postojanje.

Propuštene prilike bi mogle biti i moja istinska autobiografija; dnevnik odustajanja moja istorija spasenja, povest sopstvene realizacije. Jedna od sižejnih linija počinje od evociranja besmrtnog doba zvanog detinjstvo, i potom vodi u svet koji objavljuje nuždu i prinudu kao osnovu postojanja, dok u pojedincu još uvek odjekuje drugačija unutarnja melodija i on oseća da je objava zabluda i laž. Iz susreta sa sudbinom pojedinac izlazi kao neko ko pokušava da upravlja svojim unutrašnjim životom, otkrivajući svet u sebi. „Nije lako da se u prvom pokušaju odživimo; valjalo bi dopustiti nam da se oprobamo još jedanput. Sećanjem sve po drugi put stvoreno postaje potpunije; kao da je od onog svog prvog pojavljivanja neprekidno samo dozrevalo, da se sada u pravom svetlu ugleda.“ Primenjenim postupkom Mandić ostvaruje delo u neprekidnom nastajanju.