Put u crveno drvo

Prepev sa španskog Silvija Monros Stojaković

Šta znači biti pesnik? Ima li to neko posebno značenje? Stvarno, šta je pesnik i ko to zaista jeste? Sami pesnici ne postavljaju sebi uvek takva pitanja. Oni jednostavno osećaju da im je njihovo pozvanje nekako prirođeno i da je još u detinjstvu (što uglavnom otkriju tek u zrelom dobu) u njima bilo drugačije viđenje stvarnosti u odnosu većine drugara iz škole i školskog dvorišta. Neki još tada, kao deca, pišu, neki sebe otkrivaju kao pesnika znatno kasnije, ili što bi rekao Huan Ramon Himenes, bude to fatum koji pesnika stiže, kad-tad, jer drugo ne može ni biti. Ovo je upravo ono što najviše cenim kod pesnika Alpidija Alonso-Graua, porodičnog čoveka, inžinjera, političara, ministra i k tome građanina a i borca, i to, dakako, revolucionarnog, pa i sa ove strane stvarnosti. Sve je to usklađeno kod pesnika Alpidija. On oseća nezadrživu strast prema lirskom stvaralaštvu kojim će reč pretočiti u umetnost, kao poštovanje prema svakom od tih stvaralaca. Zanos poezijom je životna konstanta kod našeg pesnika.

U Putu u crveno drvo Alonso-Grau iznova dokazuje svoje pesničko umeće, što je inače dokazao već nizom objavljenih knjiga. Alpido je pesnik detalja, ritma reči koje trepere i unutar pesme…