Put do zvezda

Neimenovani starac s početka, kako će ubrzo postati jasno, jeste devedeset dvogodišnji Milan Dimitrijević, profesor u penziji, od javnosti malo primećeni romansijer i pesnik. Udovac je, suprug počivše ambiciozne Jelke Keler s čijom slikom na zidu, u svojoj kući u Svetosavskoj, vodi – zapravo nastavlja dijalog preko vremena kao dokaz da ono što je jednom bilo traje, i to dok mi trajemo, dok traju svest i sećanje.
Moglo bi se to nazvati i halucinantnim stanjima u koja zapada vremešni Dimitrijević, čak svojevrsnim naplavinama njegove svesti što bludi vremenom, ali autorka nam sugeriše da je, pre svega, reč o unutarnjoj potrebi starog usamljenika. Ostareli junak, pride, nosi u sebi veliku tajnu i žudnju – potrebu da zanemari vreme i ostvari ponovni susret s rano iščezlom vlastitom idealnom dragom, Milom, njegovom ljubavi iz mladih dana koju je nepovratno od njega otklonio vihor Drugog svetskog rata.

Četrdesetogodišnja, senzibilna i u životnom smislu ponešto „oštećena“, u ljubavi izneverena Milka Vujić snagom intuicije naslutiće da starina Dimitrijević zaslužuje ne prosto sažaljenje već pažnju kao čovek što uz svu razumljivu blagu „pomerenost“ ima, i vazda je imao bogat unutarnji život, a sledstveno tome i stvaralačku snagu.