Psovke

Knjiga na eksplicitan, duhovit i dobro promišljen način otvara jednu od tabu tema savremnog društva. Jer, psovke često čujemo. Iz usta deteta, adolescenta, odraslog… Nekad samo bezazlene, nekad na granici zgražavanja. Deluju kao neodvojiv deo komunikacije, razlikuju se u okviru jednog naroda, kao i među narodima, na neke jezike je gotovo nemoguće prevesti neku „sočnu psovku“… Polazeći od klasifikacije i strukture, a zatim otkrivajući mehanizme njihovog nastanka i opstanka kroz istoriju, od primitivnih društava do danas, Glavač psovke analizira s aspekta raznorodnih nauka.

Autor se u ovoj knjizi bavi i simbolima, mestom psovke, sociloškim gledištem, odbranom ili osudom vulgarnosti. Psovke su sakupljane od brojnih naroda, a kraj knjige je rezervisan za njihovo nabrajanje – kineske, brazilske, španske, indijske, grčke i mnoge druge. Posle Opscenih reči Danka Šipke (Prometej, 1999), ponovo imamo šansu da knjigom o temama koje nisu uobičajene, a pre svega se bave našim svakojakim reakcijama, pa svakako i verbalnom erekcijom, ispunimo nepodnošljivu manjkavost ovakvih vrsta ostvarenja. Naše psovke su neizučavane a često zloupotrebljavane, i može biti ponajvećma poseduju trag onih davnih, mahom turskih vremena kada je trpni glagol bio sinonim za učešće pre svega ženskog, takozvanog partnera u spoju.

Psovke su knjiga pregledne, gotovo prozračne erudicije, to su ogledi koji posežu za bitnim, ali ne zamaraju čitaoca suvišnim. I premda se lagodno kreće u prostranoj sferi erotizma od Kamasutre do savremenih seksi simbola, autor ima ozbiljnost sabesednika, nikako ne surovog i zastarelog moraliste. On poseduje doživljajnost kao vlastitu stilsku religiju, i kanda veoma rano uočava, često, bez sumnje uzbuđen, da je prevashodno, bitno biti uzbudljiv. Rasterećena kvaziučene aparature, slobodna po mnogo čemu, ova knjiga poseduje ezoteričnu neku smelost koja, bar u našim bijednim okolnostima, nagoni na izazivanje, novu slobodu, otkriće horizonata koji su, kao kod kurdistanskih kravulja, bili čvrsto zamanadljeni. Nešto sasvim, sasvim lično: autor je napisao knjigu umesto mnogobrojnih među nama, koji su je snatrili, prekrajali, komponovali. Utoliko je bitnija saopštena na uvo. To umesto pokazuje koliko je bila neophodna našoj lektiri, sutrašnjem predznaku slobodnog života, pomami samoj.

Svakako, kao i svakom pioniru, ili petlu koji prvi propeva pred zoru, autoru nije bilo lako. Zato je i oprostiva izvesna osobina prethodnog ustručavanja, snebivanja, takoreći izvinjenja. U ponekim trenucima ove sjajne knjige to svakako treba ne samo prevideti nego i izostaviti (uvodne, predgovorne, često nepotrebne rečenice; početak odeljka Kurac; itd)… Preda mnom je, i to tvrdim sa velikim zadovoljstvom jedan sjajan traktat koji su mogli samo da sanjaju oni naši preci koji su isto nastojali da se, da nas oslobode (Žan Žak Ruso u Ispovestima, osobito u fragmentima o masturbaciji; Roman Jakobson u priči o nagosti crne Afrike; Rastko Petrović sa tezom o tajanstvenom učešću jednog bedra; i drugi). Što se mene tiče, bilo mi je veoma, veoma drago da, baš u trenucima rada na ogledu o telesnoj inteligenciji pročitam jednu izuzetnu, istina pomno negovanu voajersku knjigu o našim genitalijama, psovkama, omami, orgazmu, koji je uvek, kako Francuzi kažu, nalik na malu smrt.

– dr Draško Ređep