Pravo na lenjost

Spis Pravo na lenjost je bio publicistički uspeh. Pre 1917. godine ni jedno društveno-revolucionarno delo, osim Manifesta komunističke partije, nije prevedeno na toliko jezika. Izveštaji od Rusije do Španije dokazuju koliko često je ova brošura bila povod za žustre rasprave na radničkim skupovima. Osim toga, priznanje se širilo daleko izvan proleterskog tabora. Buržoaski autori, koji inače ne bi pisali recenzije o socijalističkoj literaturi, hvalili su Lafargovu „briljantnu paradoksalnost“. Ljutiti spis je posejao temeljnu sumnju po političkim rovovima. U Istočnom bloku su ga birokrate držale pod ključem u ormanu s otrovom, da ne bi ugrozio socijalistički moral.

Prošlo je više decenija, peripetije i dela starog radničkog pokreta odavno su postali istorija, kada je knjižica doživela drugu mladost. Sada je pohvala lenjosti postala popularna, uklapala se u subkulturu i reklamne spotove, u gerilu zabave i društvo zabave u isti mah. Činilo se da Lafargov pristup čini podnošljivim potrošački hedonizam i subverziju, individualizam i politiku. Sa ovim novim tumačenjem došli su novi nesporazumi.

Ipak se ne sme potceniti koliko je ta teza bila i ostala neprijatna. Podsetimo na to da je kancelar Šreder (Schröder), kako iznosi list Bild, svoj program mera za pogoršanje položaja nezaposlenih objavio populističkom parolom: „U ovoj zemlji nema prava na lenjost!“ Odjednom je ponovo bila tu, sveta alijansa radnog morala koja propoveda umerenost da bi bolje mogla da ćuti o bogatstvu. Nijedna partija, od levih do desnih, ne propušta da na svojim izbornim plakatima opeva nužnost rada i da ga više obećava. Ali koliko god da je kult žrtve raširen, socijaldemokratska partija ima prednost u istorijskom smislu. Ona je ipak oduvek bila partija rada. Otuda ne čudi što joj je Pravo na lenjost od početka bilo trn u oku. Crvene poslanike koji su nastojali da buržoaski tabor uvere u to da osmočasovni radni dan ne znači odmah propast sveta, nije posebno zabavljala tvrdnja da bi prava mera bio tročasovni radni dan. Verovatno treba zahvaliti Lafargovom istaknutom položaju unutar pokreta što je uopšte došlo do objavljivanja knjige. Biće da su oproštena „preterivanja“ vatrenog polemičara. A Engels Eduard Bernštajn (E. E. Bernstein) je ipak upozoravao da se delo ne prevodi na nemački: „Čuvajte se, i Francuzima je čak bilo mestimično prejako!“ Shodno tome, nemački izdavači su smatrali za potrebno da se u predgovoru formalno izvine za neobični ton spisa. Pamflet je nedvosmisleno predstavljan pre kao kabaretska numera, nego kao teza koju treba ozbiljno shvatiti i tako je prigušivan: namera autora svakako nije bila da drugove posle pauze za ručak zabavi dobrom farsom, pre nego što pređu na aktuelni dnevni red.