Postoje mesta

„Deveta knjiga a šesti roman ovog autora koji poslednje dve decenije živi u SAD. Knjigu je uredio Predrag Milojević.

Duh umetnosti se rađa iz čuda čovekove istrajnosti da stvara, a sazdan je iz najraznorodnijih elemenata. U romanu Postoje mesta duh umetnosti se rađa iz vidokruga izgnanstva u svetu koji neprestano hoćemo da učinimo svojim. Najnedostižnija mesta i najudaljenije tačke u vremenu pretvaramo u svoj zavičaj. To je cela drama, uobličena pripovedačkom veštinom autora, jednom specifičnom optikom ‘putničke’ individualnosti, drama satkana od putovanja kroz vlastitu istoriju, kroz prostor fantazije i sećanja, nostalgije i nade, jednako kao kroz istoriju i prostor stvarnih mesta na stvarnom putovanju.

Postoje mesta je roman neobične strukture sačinjen – sa uvodnim i završnim tekstom u funkciji klasičnog prologa i epiloga – od tri dela od kojih svaki ima svoju funkcionalnu i semantičku ulogu, te više hronoloških ravni koje se, kako roman odmiče, skladno slažu u celinu sledeći autorovu precizno zamišljenu kompozicionu arhitektoniku.

Po žanrovskoj pripadnosti roman bi se mogao svrstati u takozvanu ‘autobiografsku beletristiku’ (specifičan oblik književnog iskaza – ‘ja-roman’ ili ‘roman o sebi’ – čiji je začetak, s početka prošlog veka, autentično japanski), no, ipak preovlađuje žanr romana-putopisa – Rosić je, uostalom, u našu književnost ‘uplovio’ na velika vrata upravo romanom-putopisom (Moozaik, Nolit, 1988; urednik Nikola Bertolino). Knjiga izgleda kao da je nastala samo iz strasti za putovanjima, ili iz pradavne pesničke težnje ka posvudašnjosti i svevremenosti, te stoga njeni fragmenti – obeleženi od 1 do broja 242 – najpre izgledaju kao skup poslaganih lepih razglednica, ili niz pribeleženih poetskih utisaka o privlačnim, egzotičnim, dalekim mestima jedne stvarne topografije, jednako kao i ‘mestima duha’ (emocije, stvaralaštvo, književnost i druge umetnosti, igre, fudbal…). No, te šarene razglednice i te impresije teže da se postepeno slože u koherentan mozaik; kao da su opisani događaji udvostručeni i kao da skrivaju iza svoje idilične ‘bedekerske’ površine nešto tajanstveno, dramatično, čak i preteće. Nije reč samo o sugestiji da su skriveni i vidljivi bolovi, tragičnost, tuga…, značajne pratilje ljudske strasti za putovanja i da čovek koga ‘ne drži mesto’ seče, i ne znajući, linije sila koje vladaju svetom.

Silazimo u pakao i (pisanjem) spašavamo nešto što će se odistinski otkriti što jeste tek na dnevnom svetlu. Čitanjem ove knjige stičemo upravo takvo iskustvo, da, i Odisejevo i Orfejevo, i čitajući spoznajemo ko smo i šta jeste. Konačno se suočavamo, kao sa uporišnom tačkom pripovedanja, s vizijom da je stvaralačko i svako drugo uzdanje – neiscrpno. Iz ovog romana zrači neopisiva čežnja koja se, naposletku, utoljava čarobnom igrom po kojoj, još od Kolumba – ploviti se mora, živeti ne.

Koristeći nenametljivo elemente modernog pripovedanja, a zadržavajući pri tom klasičnu pripovedačku matricu (‘roman’), Rosić je napisao zanimljivo i na trenutke potresno i pomalo tužno delo, u smislu čovekove emocionalne vezanosti za ‘mesta’ vlastite biografije, u kojem se iskazao kao autor znatne spisateljske samosvesti i kao pisac kultivisanog proznog i poetskog iskaza.“

– Iz recencije I. Čolića