Pohvala ludosti

Erazmo Roterdamski je živeo u vreme velikih umova poput Kopernika, Leonarda, Mikelanđela, na samom pragu novog doba, na prelazu iz 15. u 16. vek.

Njegovo najvažnije delo Pohvala ludosti, napisano je 1509. godine za samo osam dana. Štampano je 1511. godine u Parizu, na latinskom jeziku, uz pomoć njegovog prijatelja Tomasa Mora. Inspirisano ljudskom prirodom, ovo delo je svedočanstvo o vremenu u kome stradaju sve ljudske vrednosti. Ono što ga čini fascinatnim i vanvremenskim je vrhunska ironija i sarkazam, koji, usput rečeno, svakog poštenog cinika prosto zadužuju da pročita ovo delo. Pisano je u formi govora, u prvom licu, a govori Ludost, kao jedina merodavna u poludelom svetu. Ova forma dela ga je , verovatno, spasila lomače.

Ludost se obraća svojim Arhiludacima (naziv za njene vernike). Na početku predstavlja svoje verne sluge bez kojih ne bi vladala svetom, a to su: Samoljubivost, Laska, Zaboravnost, Lenjost, Naslada, Lokomislenost, Razuzdanost, Gozba , Tvrdi san. Ludost ismeva čitavu plejadu uloga koje ljudi igraju stvarajući poredak u kome i danas živimo: mudrace, plemiće, prost svet, naučnike, umetnike, filosofe, kockare, praznoverje . No, to nije ismevanje radi pukog ismevanja. To je pravo stanje stvari koje je ovaj vrhunski humanista rečima naslikao. Najoštriji je kada je pričao o papama, kardinalima, monasima – celokupnovm sveštenstvu. Treba naglasiti da Erazmo nije ateist. U njima vidi oličenje licemerja, koje praktikuje sve sem Hristove poruke ljubavi, milosrđa i skromnosti. Među najveće Arhiludake svrstava pobornike rata.