Pepeljava večera

„Nesrećni Đordano Bruno“, govorio je Kepler. Zaista! Spaljivanje ovog filozofa na lomači 17. februara 1600. godine nije značilo i kraj njegovom stradanju. Zatočen i proganjan tokom života, post mortem je morao da se suoči sa novim oblicima zatočeništva i progonstva. Najpre sa zaboravom: sve do Šelingovog rada Bruno ili o prirodnom i božanskom principu stvari (1802) ovaj zagonetni čovek i isto takvo delo počivaju u dva veka tišine, koju su s vremena na vreme narušavali Mersen i Lajbnic. Nakon toga se suočio sa slavom koja je, možda još opasnija od prezira, Bruna zatočila u legendu, kao što je za života bio zatvoren u tamnici Svete stolice. Uzdizanje u heroja i buntovnika od strane romantičara i njihovih sledbenika pre je značilo Brunovo skamenjivanje u neki kip, nego priznavanje njega kao relevantnog filozofa. Na kraju, u poslednjih stotinak godina, Bruno, često citiran a malo čitan, postaje plen istoričara i zarobljenik jedne lažne nedoumice: da li njegovo obimno i mnogovrsno delo predstavlja preteču (novih tendencija) ili žal za hermetizmom? Da li ono otvoreno najavljuje naučnu revoluciju novog doba ili na drugi način prikriveno ponavlja učenja starih vremena? Heroj modernog doba ili glasonoša tradicije: dvadeseti vek je stvorio dve slike Đordana Bruna.