Nema mnogo knjiga koje s takvom preciznošću sebe naslove. Pejzaži učenja su spis o Abatonu, izmišljenom gradu koji menja svoju lokaciju: u njemu je učenje izmišljanje, lokacije se izmeštaju i pomeraju (to im je, štaviše, osnovna odlika), a čitanje postaje lutalaštvo.
Pejzaži kroz koje se krećemo nekad su nam vrlo poznati – lutamo Beogradom Bogdana Bogdanovića, zabasamo na drugi sprat Filozofskog fakulteta, ili u galeriju na rubovima Dorćola gde ekipa zanesenjaka obnavlja život biljaka. Nekad pak učimo lutajući, flanerski, zajedno sa situacionistima, učenicima iz Brazila, ili tik uz Valtera Benjamina. Ne znamo uvek u kom smo vremenu, ali smo svim čulima u mestu, nedovršenom u njegovoj materijalnoj punoći, ali mestu koje postaje tačka srastanja, tačka susreta mnoštva pravaca u kojima i mesto i mi nastajemo, zajedno. Ne znamo kuda će nas Maja Maksimović na ovom putu povesti, mada osećamo da zbilja učimo.
Učimo, jer učenje proizlazi iz obilja mogućnosti koje se otvaraju iz ukrštanja svakodnevnih pejzaža, onog što mislimo da najbolje znamo. Stupanje u odnos sa ulicom, kamenom, slučajnim susretom, brzinom, otvara nam mesto na nov način, ali nam pruža i specifičan vid, provetrava mišljenje. To provetravanje traži da se prepustimo boravku u nepoznatom, u zonama na ivici znanja, i da prihvatimo da je učenje ravno prepuštanju dezorijentaciji, greškama, stranputicama. Pejzaži učenja ne nude stroge didaktičke modele, niti formulišu konkretne korake koji treba da oblikuju obrazovne procese. To je suprotno samom duhu ove knjige. Čitajući je, čitaoci se pretvaraju u one koji uče, na svakom koraku, kroz svako mesto, gotovo izumevajući pravila za razumevanje baš ovog kamena, baš ovog susreta, pokazujući se kao bića koja uistinu nikada ne mogu reći: naučeno je. (Adriana Zaharijević)
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.