Ostrašćivanje prošlosti

Kroz neformalne razgovore u kojima smo se doticali raznih pitanja vezanih za sudbinu Jugoslavije nekako se iz početka oblikovala ideja koja je dobila i konačan naziv „Ostrašćivanje prošlosti“. Razgovori nisu predstavljali nekakvu naučnu raspravu, jer za tako nešto nije bilo materijala. Zapravo cela zamisao se razvijala u pravcu jedne zabavne, ali i zabrinjavajuće kritike nečega što možemo nazvati “inženjering prošlosti”1.
Mi smo danas u vremenu tzv. faca. To su oni koji lako izgovaraju teške reči i ne razmišljaju o tome šta ispuštaju u etar javnosti. A da nevolja bude veća, mi smo još uvek u jednoj preovlađujuće autoritarnoj kulturi kroz koju je protežu ostaci partrijarhata. Tu je otac čija se reč mora poštovati, vrhovni autoritet. Elem, njihovu ulogu su u medijima preuzeli oni koji su sami sebe proglašavali za autoritete. Tako se desilo srozavanje društvenih vrednosti. Anđelković upravo kroz sudbinu Jugoslavije vidi do koje mere su lažni autoriteti išli u svom rušilačkom nagonu. Inženjeri prošlosti svojih naroda su tako “budili” nacionalnu svest. A “buđenje” se završilo ratom i novim prebrojavanjem mrtvih, a da i prethodno stradali nisu prebrojani.
Da problem bude veći, oni su banalizovali i zamaglili sliku prošlosti. Udarajući im kontru, autor se obračunava sa njihovim namerama da stvore nekakvu dogmu od svih tih poluistina i izmišljotina koje su zatrovale umove ljudi i stvorile od njih ratničke horde. To je suštinski obračun sa lažnim patriotizmom.
Čime su oni zaslužili da budu toliko važni? Naš narod je bio sklon da sluša “pametne” reči. Tako da su izlivi “pameti” imali dobru prođu što je za intelektualca populistu odlična kombinacija. Plus ako to donosi profit, e onda je to baš poželjno! Njihovo stvaralaštvo ne ide dalje od onoga što navodno postaje tražena roba. Tako se zasniva komercijalistička dogma. Navodno narod to “voli” i onda tako valja pisati. E pa Anđelković to upravo izvrće ruglu u svom “ostrašćivanju”. Ništa bolje ne probudi strast od poluistine ili laži.
Zato se upravo akcenat nekako nameće na socijalističko doba, to tako osporavano i napadano doba u kom su “inženjeri prošlosti” ponikli. Ispada da je za sve kriv socijalizam i Tito kao personifikacija. A naročito se poteže ugroženost, ta mazohistička slika naroda koji je, eto jadan, bio iložen tom zločestom komunizmu. Publicistika nažalost obiluje šundom te vrste. Autor se duhovito odnosi prema njima pružajući čitaocu mogućnost da sagleda do koje mere se tu radi o zloupotrebi i, da bude gore, nameri da se probudi mržnja.
Inženjering prošlosti uvek manipuliše apsolutizacijom istine. Cilj je da istina nužno bude jedina i neporeciva. Tako su se stvarale dogme koje to zapravo nisu bile, ali su tako predstavljane u okviru autoritarne kulture pa su se tako i oblikovale. Upravo o tome i piše “Ostrašćivanje prošlosti”.
Ne može se poreći da je i socijalizam stvarao “dogme”, ali i tu se skreće pažnja na pojavu jugonostalgije kao neke vrste kontradogme. Čitalac se upozorava da objektivnost ne može da podrazumeva dogmu i neporecivu istinu. Ali ne teži se tu odbacivanju. Upravo se sve mora izložiti i predočiti. Nije poenta da prošlost bude “lepa” ili “ružna”, “svetla” ili “mračna” već da bude skup raziličitih iskustava i raziličitih utisaka.
Anđelković je u ovom delu stoga i u dvostrukoj ulozi, kao nekadašnji diplomata i analitičar za utvrđivanje verodostojnosti obaveštajnih podataka (tzv. depeša); ali i kao Kođo Vangorski koji je pre svega pisac novelista koji nas je u ovo delo uveo kroz svoj roman “Goldberg i Rozalinda”.
Reklo bi se da je Anđelković imao nameru da provocira. Pa i jeste. Čitalac koji ne shvata da ne postoji “inženjering prošlosti” će emotivno reagovati. Ali ako se zatim bude zapitao – a nije li ovo neka vrsta hladnog tuša? E u tom slučaju će ovo delo da dopre do njega. I probudiće ga zaista. Sa druge strane, onaj čitalac koji je svestan da je prošlost u multiperspektivnosti pogleda i razvnovrsnim iskustvima samo će da dobije jedno ohrabrenje da publicistika ne pati od mitomanije i nacionalegoizma već da tu ima i predstavnika antidogme.
I tako dođosmo i do premise – dole dogme! Antidogma je neobavezujuća, kao takva daleko privlačnija od insistiranja na nekakvim “istinama”. Antidogma je sloboda razuma koji je širi od bilo koje “istine”.
Dejan Đurić
istoričar