Oko ponoći

Oko ponoći – naslov je prvenca dr Bojana Gačića koji stihovima uspostavlja ravnotežu između prozaičnosti života i duhovnosti ljudskog bića, ispisujući neke nove himne tom bezvremenom, neprolaznom osećanju – Ljubavi …

„Proniknuće u dušu pesnika je oduvek bio zametan i riskantan posao. Pitanje „šta je pesnik hteo da kaže“ podjednako se obrušava na pesnika samog kao i na analitičara… jer stvaralački proces, nošen nadahnućem, rečima, osećanjima i osetima, rasprostrtim na sve strane mislima – ne olakšava put prosvetljujućeg saznanja… Lice i biće ljubavi je nedokučivo a izazovno i pesniku koji je njeno izvorište i ishodište; zato se i pesnik Bojan Gačić grčevito nosi s njim – bilo da ga ne ispušta, iscrtava tokovima svojih vena, zatočivši ga negde u sebi, bilo da ga na odstojanju odmerava, vapije za njim, otima se da ga dohvati, zadrži po svaku cenu…

Pesnik traži na prvi pogled nemoguće – da bude onako kako jeste u zagrljaju ljubavi, koji je pak loman, krhak i nesiguran u očima nepoete koji život vidi u drugom svetlu. Ne ostavljaju ravnodušnim romantični zahtevi, želje koje uzvisuju ženu, apoteoza ljubavnici, ženi čije je ime suptilnih hiljadu načina i puteva, a svako utisnuto u pesnikovu dušu i sećanja, dozvola za sve običnosti i raspusnosti, pozivi u ponore, u sigurnost iskazanu slikovitim komparacijama „kao keruša svoje štene“, „kao jutro svoju maglu“, „kao rečenica sreće svaku svoju reč“, „kao rana svoj ožiljak“… Pesnik uspeva da bezbolno zarije nož u svoje unutarnje, samo njemu vidljivo i da samog sebe raskrinka, razdvoji na komadiće, spakuje u sve realne i iracionalne okvire, nošen žudnjom života i gonjen bičem sudbine koja nikad ne posustaje i ne odustaje; on zna sve njene boje i ukuse, sve padove i prkose, sve zvuke i tišine mesta na koja je vodila neznanka sudbina.“

Iz recenzije književnice Rade Ilić